Čingiz Ajtmatov

decembar 1928 - 10. jun 2008) bio je kirgijski pisac koji je stvarao na ruskom i kirgijskom. Najpoznatija je osoba u kirgijskoj književnosti. Čingizov otac je bio Kirgiz, a majka Tatarka. Oboje su bili državni službenici u Šekeru. Godine 1937. njegov otac je optužen za „građanski nacionalizam” u Moskvi te je bio uhapšen i pogubljen 1938. Ajtmatov je živeo u vreme kada se Kirgistan pretvarao iz jedne od najudaljenijih zemalja Ruskog carstva u republiku SSSR. Studirao je u sovjetskoj školi u Šekeru, te je nakon toga radio razne poslove.

Čingiz Ajtmatov
Ajtmatov u 2003. godini
Puno ime	Çıñğız Aytmatov
Datum rođenja	(1928-12-12)12. decembar 1928.
Mesto rođenja	selo Šeker, Kirgiska SSSR  Sovjetski Savez
Datum smrti	10. jun 2008.(2008-06-10) (79 god.)
Mesto smrti	Nirnberg  Nemačka

Godine 1946. je počeo da studira poljoprivredu u Biškeku, ali se kasnije prebacio na književnost u Moskvi, gde je živio od 1956. do 1958. Narednih osam godina radi za novine Pravda. Na ruskom jeziku 1952. objavljuje dve publikacije „Novine dečaka Džiuja” i „Ашым”. Njegov prvi rad objavljen u Kirgistanu je bio „Ак Жаан” (Bela kiša, 1954), a poznata novela „Džamila”" (Jamila) objavljena je 1958. Dva puta je bio član žirija na Moskovskom filmskom festivalu. Godine 1994. bio je član žirija na 44. Berlinskom filmskom festivalu.

Ajtmatov je pretrpio zatajenje bubrega, 16. maja 2008. te je primljen u bolnicu u Nirnbergu, u Nemačkoj, gde je umro od upale pluća 10. juna 2008 u dobu od 79 godina. Nakon smrti posmrtni ostaci su preneti u Kirgistan, gde je sahranjen. Dobitnik je Austrijske državne nagrade za evropsku književnost 1993. godine. Bio je kirgistanski ambasador u Evropskoj uniji, NATO-u, Unesku i zemalja Beneluksa.

Čingiz je rođen od oca Kirgiza i majke Tatarke. Ajtmatovljevi roditelji su bili državni službenici u Šekeru. Njegov otac je 1937. godine u Moskvi optužen za „buržoaski nacionalizam“, uhapšen i pogubljen 1938. godine.

Ajtmatov je živeo u vreme kada se Kirgistan transformisao iz jedne od najudaljenijih zemalja Ruske imperije u republiku SSSR. Budući autor je studirao u sovjetskoj školi u Šekeru. Radio je i od malih nogu. Sa četrnaest godina bio je pomoćnik sekretara u Seoskom sovjetu. Kasnije je radio kao poreznik, utovarivač, inženjerski pomoćnik i nastavio sa mnogim drugim poslovima.

Godine 1946, počeo je da studira na Odseku za stočarstvo Kirgiškog poljoprivrednog instituta u Frunzu, ali je kasnije prešao na studije književnosti na Književnom institutu Maksima Gorkog u Moskvi, gde je živeo od 1956-58. Sledećih osam godina radio je za Pravdu. Njegove prve dve publikacije su se pojavile 1952. na ruskom jeziku: „Novinski dječak Džiuio“ i „Ašim“. Njegovo prvo delo objavljeno na kirgiskom je „Ак Жаан” (Bela kiša, 1954), a poznato delo „Džamila” pojavilo se 1958. Godine 1961, bio je član žirija 2. Moskovskog međunarodnog filmskog festivala. Godine 1971, on je bio član žirija na 7. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu.

Godine 1980. je objavljen njegov prvi roman Dan traje više od sto godina; njegov sledeći značajan roman, Mesto lobanje, objavljen je 1987. Dan traje više od sto godina i drugi spisi su prevedeni na nekoliko jezika.

Godine 1994, bio je član žirija na 44. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu. Godine 2002, bio je predsednik žirija na 24. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu.

Ajtmatov je doživeo zatajenje bubrega i 16. maja 2008. primljen je u bolnicu u Nirnbergu, Nemačka, gde je 10. juna 2008. umro od upale pluća u 79. godini. Nakon njegove smrti, Ajtmatovi posmrtni ostaci preneti su avionom u Kirgistan, gde su održane brojne ceremonije pre nego što je sahranjen na groblju Ata-Bejit, čije je osnivanje sam pomogao i gde je najverovatnije sahranjen njegov otac, u selu Koj-Taš, okrug Alamudun, region Čuj, Kirgistan.

Njegova čitulja u Njujork Tajmsu ga je okarakterisala kao „komunističkog pisca čiji su romani i drame pre raspada Sovjetskog Saveza davali glas narodu udaljene sovjetske republike Kirgizije“ i dodaje da je „kasnije postao diplomata, prijatelj i savetnik sovjetskog vođe Mihaila Gorbačova.“

 

Čingiz Ajtmatov pripadao je posleratnoj generaciji pisaca. Njegov rad pre Džamile nije bio značajan, nekoliko kratkih priča i kratki roman pod nazivom Licem u lice. Ali Džamila je bila ta knjiga koja je pokazala autorov potencijal. Gledano očima adolescentnog dečaka, ona priča o tome kako se Džamila, seljanka, koju je rat razdvojio od muža vojnika, zaljubljuje u vojnog invalida koji je ostao u njihovom selu dok svi rade na dovozu i transportu žita. usev. Ajtmatovljeva reprezentativna dela su i kratki romani Zbogom, Gulsari!, Bela lađa, Dan traje više od sto godina, i Mesto lobanje.

Ajtmatov je 1963. godine nagrađen Lenjinovom nagradom za Priče o planinama i stepama (kompilaciji koja uključuje Jamilu, Prvi učitelj i Zbogom, Gulsari!), a kasnije mu je dodeljena Državna nagrada za Zbogom, Gulsari! Umetnost Ajtmatova veličali su njegovi poštovaoci. Čak su i kritičari Ajtmatova pominjali visok kvalitet njegovih romana.