Добрица Ћосић

децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски књижевник, политичар и академик.

Добрица Ћосић
Ћосић 1961.
Лични подаци
Пуно име	Добросав Ћосић
Датум рођења	(1921-12-29)29. децембар 1921.
Место рођења	Велика Дренова, код Трстеника, Краљевина СХС
Датум смрти	18. мај 2014.(2014-05-18) (92 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Народност	Србин
Религија	Православни хришћанин
Професија	Писац
Политичка каријера
Политичка странка	Независни политичар Раније: Савез комуниста Југославије (до 1968)
Мандати 1. председник Савезне Републике Југославије 15. јун 1992 — 1. јун 1993. Претходник Функција успостављена Наследник Зоран Лилић
Стандарта председника СР Југославије

Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).

Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву. Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. 1944. и касније, учесник је у раду преког комунистичког суда (Војни ратни суд) у Крушевцу. Тако је и он био заслужан за смрт многих људи на комунистичким губилиштима код Крушевца . После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.

Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље.

У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.

Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”.

У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.

Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.

 

Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.

Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде. Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.

 

Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства.

Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година. Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.

Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић ^{[тражи се извор]} (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“.

Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).

Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години. Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.

 

 

Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет српског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера. Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику.

Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”.

 

У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века.

Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”. Убрзо је преминуо.

Злоупотребе

Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе. Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.

Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица, покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.

Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.

Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.

Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.

Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба!

 

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута.

Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво.

Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић.

Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.

Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.

Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду.

Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”.

Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997).

Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“.

Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.

Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице. Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.

Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција. и 2011. 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски "Гардијан", пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду. Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.

Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.

Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.

 

Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године. Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг. У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности.

По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.

 

 

Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.

Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):

• Далеко је сунце, Просвета, Београд, 1951.
• Корени, Просвета, Београд, 1954.
• Седам дана у Будимпешти, Нолит, Београд, 1957.
• Деобе, Просвета, Београд, 1961.
• Акција: записи, поводи, одговори, Просвета, Београд, 1964.
• Бајка, Просвета, Београд, 1966.
• Одговорности: акција, 2, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966.
• Прилике: акција, 1, Просвета - Свјетлост, Београд - Сарајево, 1966.
• Моћ и стрепње, НУ „Браћа Стаменковић”, Београд, 1971.
• Време смрти 1−2, Просвета, Београд 1972—1979
• Призори Миће Поповића, Београд, 1974.
• Време смрти, 2, Просвета, Београд 1975.
• Време смрти, 3, Отокар Кершовани, Ријека, 1977.
• Време смрти, 4, Отокар Кершовани, Ријека, 1978.
• Време смрти, 5, Слово љубве, Београд, 1979.
• Време смрти, 6, Слово љубве, Београд, 1979.
• Стварно и могуће, Отокар Кершовани, Ријека, 1982.
• Време смрти, 1-4, БИГЗ, Београд, 1984.
• Грешник, БИГЗ, Београд, 1985.
• Отпадник, БИГЗ, Београд, 1986.
• Мића Поповић, време, пријатељи, БИГЗ, Београд, 1988.
• Верник, БИГЗ, Београд, 1990.
• Промене, Дневник, Нови Сад, 1992.
• Српско питање - демократско питање, Стручна књига, Београд, 1992.
• Време власти 1, БИГЗ, Београд, 1996
• Време зла 1-2, Просвета, Београд, 1996.
• Откриће, Задужбина „Петар Кочић” и Наука, Бања Лука - Београд, 1998.
• Нада и акција, „Филип Вишњић”, Београд, 2000.
• Пишчеви записи 1951—1968., „Филип Вишњић”, Београд, 2000.
• Пишчеви записи 1969—1980., „Филип Вишњић”, Београд, 2001.
• Писци мога века, Верзалпрес-Мрљеш, Београд, 2002.
• Српско питање 1, „Филип Вишњић”, Београд, 2002.
• Српско питање 2, „Филип Вишњић”, Београд, 2003.
• Косово, Новости, Београд, 2004.
• Пишчеви записи 1981—1991., Београд, 2002.
• Пишчеви записи 1992—1993., „Филип Вишњић”, Београд, 2004.
• Пријатељи, „Филип Вишњић”, Београд, 2005.
• Време власти 2, Просвета, Београд, 2007.
• Пишчеви записи 1993—1999., Службени гласник, Београд, 2008.
• Пишчеви записи 1999—2000: Време змија, Службени гласник, Београд, 2008.
• Лична историја једног доба, 1-6, Службени гласник, Београд, 2009.
• Српско питање у XX веку, Службени гласник, Београд, 2009.
• Пријатељи мога века, Службени гласник, Београд, 2011.
• У туђем веку, Службени гласник, Београд, 2011.
• Босански рат, Службени гласник, Београд, 2012.
• Косово 1966–2013, Вукотић медија, Београд, 2013.
• У туђем веку 2, Лагуна, Београд, 2015.
• Књига о Титу, постхумно, Лагуна, Београд, 2023.

• Песник револуције на председничком броду (1986) — Данило Киш
• Човек у свом времену: разговори са Добрицом Ћосићем (1989) — Славољуб Ђукић
• Ауторитет без власти (1993) — проф. др Светозар Стојановић
• Добрица Ћосић или председник без власти (1993) — Драгослав Ранчић
• Шта је стварно рекао Добрица Ћосић (1995) — Милан Николић
• Време писца: животопис Добрице Ћосића (2000) — Радован Поповић
• Ловљење ветра, политичка исповест Добрице Ћосића (2001) — Славољуб Ђукић
• Време и Роман: Есеји о романима Добрице Ћосића (2001) — Мирослав Егерић
• Завичај и Прерово Добрице Ћосића (2002) — Бошко Руђинчанин
• Gang of four (2005) — Зоран Ћирић
• Књига о Ћосићу (2005) — Драгољуб Тодоровић
• Добрица Ћосић: Библиографија (2010) — Дејан Вукићевић
• Преписка 1991-1999. (2011) — Мирослав Мајкл Ђорђевић
• Мој београдски дневник: сусрети и разговори са Добрицом Ћосићем 2006-2011. (2012) — Дарко Худелист
• Босански рат Добрице Ћосића (2013) — Мухамед Мујкић
• Огледало Добрице Ћосића (2014) — Миливоје Павловић
• Доминантна и нежељена елита (2015) — Латинка Перовић
• Дневник о Добрици Ћосићу (2017) — Стојан Бербер

• Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања

• Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. 
• Драгољуб Гајић, Роман о пријатељству ("Дневник о Добрици Ћосићу" Стојана Бербера), Сомборске новине, 7. 4. 2017.
• Дејан Томић, Хроника о хроничару српске епопеје ("Дневник о Добрици Ћосићу"), Луча (Суботица), 2017, 2:104-107.
• Мила Ћатовић, О своме и туђем веку ("Дневник о Добрици Ћосићу"), Књижевне новине, септ.-окт., 2017.
• Драгољуб Стојадиновић, Говор на промоцији књиге Стојана Бербера о Ћосићу, Стиг (Мало Црниће), 2017, 120: 92-96.
• Логос, Александар А. (2019). Историја Срба 1, Допуна 4; Историја Срба 5 (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-46-6. 
• Крестић, Василије; Михаиловић, Коста (2017). Меморандум САНУ: 30 година после. Београд: Новости. 

• Добрица Ћосић: Корени на Антологији српске књижевности (.docx формат)
• Биографија на сајту САНУ
• Добрица Ћосић - сведок и тумач 20. века („Вечерње новости“, фељтон, мај 2014) Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2014)
• Добрица или крај епохе („Политика“, 27. мај 2014)
• Свет тајне Добрице Ћосића (Б92, 29. мај 2014)
• У радној соби Добрице Ћосића („Политика“, 31. децембар 2015)
• Писмо са двоструким дном: Преписка између Добрице Ћосића и Владе Стругара и друге епистоле („Вечерње новости”, фељтон, септембар 2020)
• Трибина „Затворено небо над Добрицом Ћосићем?”
• Емисија Око - Век Добрице Ћосиће, између Христа и комуниста