Stilovi U Muzici

A genijalni stvaraoci — kompozitori, pišući u duhu vremena, dali su svojim delima i lični pečat, tj. ostvarili i svoj lični stil. Zato se kaže da je stil u muzici način muzičkog mišljenja nekog doba ili pojedinca u njemu.

Kratak pregled karakteristika muzičkih epoha započećemo renesansom.

U renesansi (14.–16. vek) se javlja težnja da se stvara umetnost (antika) prikaže u novom preporođenom ruhu (eng. renaissance znači preporod). To je vreme kada se štampaju prve note (Johan Gutenberg). Najznačajniji predstavnici renesanse su Đovani Pjerluiđi da Palestrina i Orlando di Laso.

U baroku (kraj 16. i početak 18. veka) prvi put se snažno razvlla instrumentalna muzika. Kao što u slikarstvu i arhitekturi baroknu umetnost karakterišu sjaj i veličina, mnoštvo ukrasa i nemirnih, prepletenih linija, kontrasti svetlog i tamnog, tako se slične odlike zapažaju i u muzici te epohe: ona je prepuna ornamenata (ukrasa), jednovremeno zvuče melodijski samostalni glasovi (polifonija), kontrasti f i p su nagli (bez krešenda i dekrešenda), a ritam teče u stalnom pokretu (motorički ritam). Najznačajniji kompozitori baroka su Johan Sebastijan Bah i Georg Fridrih Hendl, kao i Klaudio Monteverdi, Antonio Vivaldi, Žan Batist Lili, Ditrih Bukstehude i mnogi drugi. U Baruku su takođe živeli graditelji gudačkih instrumenata: Amati, Gvarneri i Stradivari.

U klasicizmu (druga polovina 18. i početak 19. veka) preovlađuje intelekt nad osećajnošću. Teški i kitnjasti barok ustupa mesto klasičarskoj lakoći, jasnoći i pravilnosti u melodiji, ritmu i obliku. Vodeća melodija se izdvaja od harmonske pratnje. U ovo doba nastaju prvi koncerti za klarinet.

Najznačajniji predstavnici muzičkog klasicizma: Jozef Hajdn, Volfgang Amadeus Mocart i Ludvig van Betoven, od kojih poslednji već umnogome nagoveštava romantizam.

U romantizmu (19. vek) preovlađuju fantazija i osećajnost, nasuprot klasicizmu. Stvaraoci poniru u sebe, povlače se u svet mašte, obraćaju se legendarnoj prošlosti, opisuju lepote prirode. Melodija postaje šira, raspevanija, obojena hromatikom i dinamičkim kontrastima.

Instrumentalni virtuozitet doživljava svoj procvat, te se pišu i mnogi koncerti. Predstavnici ranog romantizma prve polovine 19. veka su Karl Marija fon Veber, Franc Šubert, Đoakino Rosini, Luis Špor, Robert Šuman, Frederik Šopen, Feliks Mendelson.

U poznom romantizmu se kompozitori rado inspirišu za svoja dela sadržajima iz književnosti, likovnih umetnosti ili prirode (tzv. programska muzika). U melodiji i harmoniji ima sve više hromatike i disonanci, kao izraz naglašene emotivnosti. Ovom periodu pripadaju u Nemačkoj Franc List, Rihard Vagner, Johanes Brams, Anton Brukner, Gustav Maler, Maks Reger, Rihard Štraus, u Francuskoj Hektor Berlioz, Sezar Frank, u Italiji (opera!) Đuzepe Verdi, Đakomo Pučini.

Granu romantizma čine i tzv. nacionalne škole, pre svega ruska (Mihail Glinka, Petar Ilič Čajkovski, Modest Musorgski, Nikolaj Rimski-Korsakov, Aleksandar Borodin) i češka (Bedžih Smetana, Antonjin Dvoržak) ali i Norveški nacionalni-romantizam (Edvard Grig i Jan Sibelius), španska nacionalna škola (Isak Albeniz, Enrike Granados, Pablo de Sarasate) i Srbija (Josif Marinković, Stevan Stojanović Mokranjac itd). Ovi kompozitori rado koriste živopisne elemente muzičkog folklora svog naroda, prožeta kroz umetničku praksu.

Impresionizam (kraj 19. i početak 20. veka) dobio je svoj naziv po reči impresija, što znači utisak. Muzika se povodi za slikarstvom: utisci iz prirode se opisuju, doživljavaju i iskazuju na poseban, nov način, sa novim shvatanjem zvučnog kolorita. Melodija se zapostavlja — ona je često rascepkana, fragmentarna, a prednost se daje tonskoj boji, harmoniji i obično složenom ritmu. Najznačajniji predstavnici su Francuzi: Klod Debisi i Moris Ravel..

Muzika 20. veka odražava duh i tempo života našeg vremena, ali i njegove protivrečnosti. Iako bi se kao njene opšte odlike mogle navesti: naglašena uloga ritma, slobodna i slikovita melodija, disonantna sazvučja — ipak u XX veku naporedo postoje različiti muzički stilovi. Ekspresionizam (Arnold Šenberg, Alban Berg) daje prednost krajnjoj uzbuđenosti i najoštrijim disonancama, negirajući tradiciju (napušta se tonalitet). Neoklasicizam (Igor Fjodorovič Stravinski, Paul Hindemit, Sergej Prokofjev) vraća se klasičnim idealima sklada i uravnoteženosti, ali u novom, modernom zvučnom duhu, dok se Bela Bartok inspiriše folklorom svog (mađarskog) naroda.

• Čemu služi i kako se stiče poznavanje stilova
• Podela muzike
• Umetnik (muzika)
• Koncert (muzička kompozicija)
• Koncert (muzička priredba)
• Kompozicija (muzika)
• Reproduktivni umetnik (muzika)
• Solistička kadenca
• Improvizacija (muzika)
• Orkestracija