Куран: централни религијски текст односно света књига ислама

Широко се сматра најбољим делом у класичној арапској књижевности.

Састављен је из 114 (именованих) сура (арап. سور; једнина: арап. سورة)), које се састоје од стихова (āyāt (арап. آيات; једнина: арап. آية)), од којих 113 почиње са: „У име Алаха, Милосног, Самилосног!“ (арап. بسم الله الرحمن الرحيم). Исте се теме изнова понављају: позив на поштовање Алаха, нужност спровођења правде, ништавност незнабожачког начина живота, неизбежност судњег дана и казне које ишчекују зликовце, а рај као награда за праведне. Кyран представља јединствен и најважнији ослонац у развоју исламске цивилизације у животу муслимана, било у заједници, било као појединаца. Цењен као божије слово, истовремено је постао стандард и модел писаног и говорног арапског језика. Представља извориште теологије, законодавства, друштвених односа, правила опхођења у трговачким и личним односима, и у свакодневном животу. У развоју арапског језика, Коран има кључно место. Поред суне, Куран је главни извор исламског закона, шеријата.

Муслимани верују да је Бог усмено открио Куран пророку Мухамеду преко арханђела Гаврила. Откривање се дешавало постепено, у периоду кад је Мухамед имао око 23 године, затим 40 година, и закључно 632. године у доба његове смрти. Муслимани Куран сматрају Мухамедовим чудом, доказом његовог пророчанства; као и кулминацију низа божанских порука почевши од оних објављених Адаму, укључујући Таврат, Забур (Псалме) и Инџил (Јеванђеље).

Муслимани верују да Куран није само божански надахнут, већ да су у њему буквалне Божије речи, и да пружа потпуни кодекс понашања који нуди смернице у свакој фази живота. Овај божански карактер који се приписује Курану, навео је муслиманске теологе да жестоко расправљају о томе да ли је Куран „створен или нестворен“. Према традицији, неколико Мухамедових другова служили су као писари, бележећи откровења. Убрзо након пророкове смрти, сапутници су саставили Куран, који су записали или научили напамет његове делове. Калиф Осман је успоставио стандардну верзију, сада познату као Османски кодекс, који се генерално сматра архетипом данас познатог Курана. Постоје, међутим, варијанте читања, са углавном мањим разликама у значењу. Контроверзе око интегритета садржаја Курана ретко су биле проблем у муслиманској историји упркос неким хадисима који наводе да текстуални интегритет Курана није сачуван.

Куран претпоставља да је читалац упознат са главним наративима који се износе у библијским и апокрифним списима. Она сумира неке, дуго се задржава на другима и, у неким случајевима, представља алтернативне приказе и тумачења догађаја. Куран себе описује као књигу упутства за човечанство (2:185). Понекад нуди детаљне приказе конкретних историјских догађаја и често наглашава морални значај догађаја у односу на његов наративни низ. Допуњујући Куран објашњењима за неке загонетне куранске наративе, и пресудама које такође пружају основу за исламски закон у већини деноминација ислама, су хадиси—усмене и писане традиције за које се верује да описују речи и дела Мухамеда. Током намаза, Куран се учи само на арапском језику. Неко ко је научио напамет цео Куран назива се хафиз. У идеалном случају, стихови се рецитују са посебном врстом прозодије резервисане за ову сврху, која се зове таџвид. Током месеца Рамазана, муслимани обично завршавају учење целог Курана током теравих намаза. Да би екстраполирали значење одређеног куранског ајета, муслимани се ослањају на егзегезу, или коментар, а не на директан превод текста.

Кyран произлази из Мухамедових проповеди и сама реч значи „проповед“.

Куран је за муслимане реч Божија коју је Џибрил (архангел Гаврило) пренео преко изасланика Мухамеда, последњег у низу библијских изасланика. По месту Божјег обраћања Мухамеду, разликује се између меканских и мединских сура. Мухамед и његови следбеници забележили су многа од ових испрекиданих откривења, и после његове смрти остало је много записаних фрагмената и много оних који су се сећали његових казивања. Куран је настајао око 20 година. Опсежни текст је састављан у време владавине првих неколико халифа, а варијанте су забрањене.

Куран је подељен у 114 поглавља која се називају суре и која садрже различит број стихова под именом ајети (знаци). Поглавља нису распоређена хронолошки нити тематски, већ према дужини, од најдужих до најкраћих. Тако се много раних откривења из Меке нашло на крају, а касније суре из Медине на почетку. Заједно са кратким насловима, све осим једне, суре почињу са Бисмилом: „У име Алаха, Милостивог, Самилосног!“. Многе, такође, почињу и неколиким симболичким словима, која су можда првобитно представљала блокове записаног материјала.

Две највеће теме Курана су јединственост и моћ Божија и природа и судбина људи у односу са Алахом. Алах је једини створитељ универзума, људи, и духова, благотворан и праведан. Њему су дата описна имена као што су Свезнајући и Свемоћни. Људска бића су Божији робови и својом слободном вољом она често неће слушати Божије заповести, јер их може искушавати пали анђео Иблис (Сатана) који је сопствени пад проузроковао тиме што је одбио да се поклони Адаму (2:31-33). На дан долазећег суда, сви ће устати из мртвих, биће извагани и послати у рај или у пакао, за вечна времена. Куран такође укључује и неке интерпретативно-обновљене приповести из хебрејске Библије, као што су казивања о Адаму и Еви, Јосифовим авантурама и Аврамовом монотеизму.

Постоји много моралних проповеди Курана и — са обичајима из изасланиковог живота — оне формирају основу исламског закона (шеријата). Широкогрудост и поштење представљали су врхунац, а себични трговци из Меке били су строго осуђени. Основни захтеви муслиманског живота су дневне молитве, милостиња, пост у месецу рамазану и ходочашће у Меку. Друштвене реформе су успостављене а међу њима су закон о наслеђу, закон о криминалу, закон о понашању мужева и жена, родитеља и деце и власника робова, те закон o односу трговаца и муслимана према немуслиманима. Камате су биле забрањене, а установљени су закони о исхрани. Женама је била допуштена половина наслеђа мушкараца (уместо дотадашњег ничега), а успостављена је и „граница од четири жене”, иако се одвраћало од свега што је преко једне.

Статус Корана међу муслиманима, као вечитог и нествореног, означава да његове речи заправо објављују бараку (благослов); научити их напамет, постати хафиз, „чувар“ Корана, представља побожни чин, и значи поштовање заједнице. Рецитовање стихова из Корана, вештина је за себе, и врхунски рецитатори могу помагати у време жалости или славља.

 

Реците: "Ми вјерујемо у Алаха и у оно што нам је објављено, и у оно што је објављено Авраму, и Исмаилу, и Исаку, и Јакову, и унуцима, и у оно што је дато Мојсију и Исусу, и у оно што је дато вјеровјесницима од Господа њихова; ми не правимо никакве разлике међу њима, и ми се само Њему покоравамо."
— Al-Baqara (2) - Крава

Куран је, у неку руку, „Најновији завет”, пошто се надовезује на јеврејску и хришћанску Библију, али их по веровању муслимана — и исправља. У Курану, на пример, Исус има значајно место, али не као Божији син, већ као месија, један од пет највећих Божијих изасланика у исламу. Муслимани, такође, верују у други долазак Исуса. За муслимане, Куран је последња реч Алаха која коначно дефинише ислам као најсавршенији облик древне монотеистичке религије. Првобитна намера Курана је била да уведе Арапе у заједницу народа Књиге, и то у ред са Јеврејима и хришћанима који су примили Тору и Завете.

Салих Селимовић на крају своје књиге Да будемо оно што јесмо (2018, стр. 190.-192.) пише да је први превод Курана на српски језик урадио Мићо Љубибратић 1895. г.. Ниједан муслиман ни немуслиман са јужнословенских простора пре њега то није урадио, а први такав превод је био тек 43 године касније, од стране Али Ризе Карабега. Тај превод је био само лоша компилација Љубибратићевог превода. Ни каснији преводи нису били много бољи. У самој Турској, први превод Курана на турски је урађен тек 1842. године. Хоџе на Балкану су училе напамет молитве на арапском, углавном без разумевања значења, а на тај начин су код неуких муслимана добијали статус учених особа и мистика.