Vrlina

ἀρετή, lat. virtus) je moralna izvrsnost ličnosti. To je sposobnost umnog delovanja u skladu sa najvišim ljudskim i božanskim normama. Pojam suprotan vrlini je porok.

 

Prema antičkom shvatanju, ljudska vrlina je pre svega snaga duha, sposobnost valjanog delovanja. Stari Grci su temeljnim smatrali sledeće četiri vrline:

• razboritost (lakoća uviđanja šta treba činiti u raznim situacijama života)
• pravednost (trajno raspoloženje za dati svakome što mu pripada)
• umerenost (lakoća upravljanja težnjama i njihovo držanje u granicama razuma)
• hrabrost (lakoća svladavanja poteškoća u vršenju dobra i podnošenje kušnji života).

 

U hrišćanstvu, vrlina je poštovanje božjih zakona. Hrišćanska tradicija obuhvata četiri „prirodne” vrline:

• smernost,
• uzdržljivost,
• moralna čistoća i
• pravednost.

Njima je Sveti Pavle dodao teološke vrline: veru, ljubav i nadu. Po hrišćanskom učenju, vrline nisu urođene ljudima, već ih je Bog dao kroz Hrista da bi ih vernici primenjivali.

Budisti smatraju da istinska vrlina dolazi iz uvida četiri plemenite istine i delanja u skladu sa njima, što se naziva plemenitim osmostrukim putem. Sleđenje tog puta podrazumeva:

• ispravne nazore
• ispravne namere
• ispravan govor
• ispravno delanje
• ispravan život
• ispravan napor
• ispravnu pažnju
• ispravnu sabranost

Budistički učitelj Adžan Ča je vrlinu smatrao osnovom harmoničnog sveta u kojem ljudi mogu živeti kao istinska ljudska bića, a ne kao životinje, i govorio je da se o svojoj vrlini treba starati kao što se vrtlar stara o svojim biljkama.

Ovo su neke od osobina koje se vrednuju kao vrline u mnogim kulturama: