Возачка Дозвола: лиценца за возача моторизованог возила

 

Прва возачка дозвола је издата немачком аутомобилском инжењеру Карлу Бенцу 1888. године. Почетком 20. века већина европских држава је почела са издавањем возачких дозвола.

Обавезно поседовање возачке дозволе је почело, у Уједињеном Краљевству, 1. јануара 1904 после изгласања Закона о моторним возилима 1903. године. Кандидат за возачку дозволу је морао имати најмање 17 година да би полагао испит. Највећа дозвољена брзина је била 32 километра на час.

Прусија је увела обавезну возачку дозволу 29. септембра 1903. године. Године 1910. увели су обуку возача коју су преузеле многе државе Европе.

Године 1909, донета је Конвенција о међународном промету моторних возила која је препознала потребу за квалификацијом, испитивањем и овлашћењима за међународну вожњу.

Године 1929, конвенцији је додата одредба о међународној возачкој дозволи.

Године 1949, УН су донеле конвенцију о путном саобраћају, која је дефинисала правила саобраћаја, возачке дозволе итд.

 

Возачка дозвола у Србији се издаје лицу које је положило теоријски испит, испит о првој помоћи и возачки испит (поред тога мора бити здравствено способан за дотичну категорију/поткатегорију, на пример особе које болују од далтонизма не могу добити категорије и поткатегорије C1, C1E, C, CE, D1, D1E, D и DE).

Рок за замену возачке дозволе на папирном обрасцу је истекао 10. јуна 2017. године

Возачка дозвола се издаје на обрасцу истоветном облику као и ЕУ чланице.

У Србији постоје 8 категорија (A, B, BE, C, CE, D, DE, F и M) и 8 подкатегорија (AM, A1, A2, B1, C1, C1E, D1 и D1E).

Особе које су први пут положиле за категорије, односно поткатегорије AM, A1, A2, A и B добијају пробну возачку дозволу. Пробна дозвола траје до 21 године живота (уколико је положила у старости до 19 година) односно 2 године (уколико је положила у старости од 19 година).