Ментално Здравље: ниво психолошког благостања

Ментално здравље је ниво психолошког благостања или одсуство менталних болести. То је стање некога ко „функционише на задовољавајућем нивоу емоционалног и бихевиоралног прилагођавања”. Са перспективе позитивне психологије или холизма, ментално здравље може укључивати способност појединца да ужива у животу и створи равнотежу између животних активности и напора да достигне психолошку отпорност.

Према Свјетској здравственој организацији (СЗО), ментално здравље укључује „субјективно благостање, перципирану самоефикасност, аутономију, компетенцију, међугенерацијску зависност и самоактуализацију нечијег интелектуалног и емоционалног потенцијала, између осталог”. СЗО даље наводи да је благостање појединца обухваћено реализацијом њихових способности, суочавањем са нормалним животним стресовима, продуктивним радом и доприносом њиховој заједници. Културне разлике, субјективне процене и конкурентне професионалне теорије утичу на то како неко дефинише „ментално здравље”.

Према часопису U.K. Surgeon (1999), ментално здравље је успешно обављање менталних функција које резултирају продуктивним активностима, испуњењем односа са другим људима и пружањем могућности прилагођавања променама и суочавања са недаћама. Израз ментална болест колективно се односи на све менталне поремећаје који се могу дијагнозирати - здравствена стања која су карактерисана променама у размишљању, расположењу или понашању повезаним са немаштином или оштећеним функционисањем. Ментално здравље и менталне болести су два континуирана концепта. Особе са оптималним менталним здрављем такође могу имати ментално обољење, а људи који немају ментално обољење такође могу имати лоше ментално здравље.

Проблеми са менталним здрављем могу настати услед стреса, усамљености, депресије, анксиозности, проблема са међуљудским везама, смрти вољене особе, самоубилачких мисли, туге, зависности, хиперкинетичког поремећаја, самоповреда, разних поремећаја расположења или других менталних болести различитог степена, као и потешкоћа у учењу. Терапеути, психијатри, психолози, социјални радници, медицинске сестре или породични лекари могу помоћи у управљању менталним болестима лечењем као што су терапија, саветовање или лекови.

Рана историја

Глобално се у раној историји ментална болест доживљавала као религијска ствар. У древним грчким, римским, египатским и индијским списима ментална болест се посматрала као лично питање и религиозна кастификација. У 5. веку п. н. е, Хипократ је био први пионир који је третирао менталне болести лековима или прилагођавањима у пацијентовом окружењу. Иако је његов рад имао велики утицај, становишта верског кажњавања и демонског поседовања и даље су постојала током средњег века.

Историја у САД

Средином 19. века, Вилијам Свицер први је сковао термин ментална хигијена, што се може сматрати претечом савремених приступа у раду на промоцији позитивног менталног здравља. Исак Реј, четврти председник Америчког удружења за психијатрију и један од његових оснивача, даље је менталну хигијену дефинисао као „уметност очувања ума од свих инцидената и утицаја који имају потенцијал да погоршају његове квалитете, умање његове енергије или растроје његова кретања”.

У америчкој историји сматрало се да су ментално болесни религиозно кажњени. Овај респонс је трајао током 1700-их, заједно са нехуманим затварањем и стигматизацијом таквих појединаца. Доротеа Дикс (1802–1887) била је важна фигура у развоју покрета „ментална хигијене”. Дикс је била наставница у школи која се трудила да помогне људима са менталним поремећајима и да изложи подстандардне услове под које су били стављени. То је постало познато као „покрет менталне хигијене”. Пре овог покрета, није било неуобичајено да особе погођене менталним болестима бивају изложене знатном запостављању, често су остављане саме у јадним животним условима без довољно одеће. Од 1840-1880, она је стекла подршку савезне владе за оснивање преко 30 државних психијатријских болница; међутим, оне нису имале довољно особља и средстава, и бивале су оптужене за кршење људских права.

Емил Крепелин је развио таксономију менталних поремећаја 1896. године, која је доминирала поље готово 80 година. Касније је предложени модел болести абнормалности подвргнут анализи, и сматрано је да је нормалност релативна у односу на физичке, географске и културолошке аспекте дефинишујуће групе.

Почетком 20. века, Клифорд Бирс је основао „Ментално здравље Америке - Национални комитет за менталну хигијену”, након што је 1908. године објавио своја искуства као пацијент у неколико душевних болница, „Ум који се пронашао себе” и отворио прву ванболнички клинику за ментално здравље у Сједињеним Државама.

Покрет менталне хигијене, слично као и покрет друштвене хигијене, понекад је био повезан са заговарањем еугенике и стерилизације оних који се сматрају превише ментално недостатним да би им се помогло у продуктивном раду и одговарајућем породичном животу. У годинама након Другог светског рата, референце на менталну хигијену постепено су замењене појмом „ментално здравље” због његовог позитивног аспекта који се креће од лечења болести до превентивних и промотивних подручја здравствене заштите.

Мари Јахода је описала шест главних, фундаменталних категорија које се могу користити за категоризацију појединаца који су ментално здрави. Оне укључују: позитиван став према себи, лични раст, интеграција, аутономија, истинска перцепција стварности и контрола окружењу, чиме су обухваћени прилагодљивост и здрави међуљудски односи.

Деинституционализација / трансинституционализација

Када су државне болнице оптужене за кршење људских права, заговорници су се залагали за деинституционализацију: замену федералних менталних болница за услуге менталног здравља у заједници. Затварање психијатријских болница под државном управом спроведено је Законом о центрима за ментално здравље у заједници из 1963. године, којим су утврђени услови да државне установе могу примити само пацијенте који представљају непосредну опасност за друге или себе. Ово се виђено као побољшање у односу на претходне услове, међутим, и даље остаје расправа о условима ових комуналних ресурса.

Доказано је да је ова транзиција била корисна за многе пацијенте: дошло је до повећања укупног задовољства, бољег квалитета живота, више пријатељстава између пацијената, и све то није било прескупо. То се показало тачним само у случају установа за третман које су имале довољно средстава за особље и опрему, као и адекватно управљање. Међутим, ова идеја је поларизирајуће питање. Критичари деинституционализације тврде да су преовладавали лоши услови живота, пацијенти су усамљени и да нису добили одговарајућу медицинску негу у тим домовима за лечење. Поред тога, пацијенти који су пребачени из државне психијатријске неге у болничке и стамбене домове имали су дефицит у кључним аспектима њиховог лечења. Неки случајеви резултирају преусмеравањем неге са здравствених радника на породице пацијената, мада они немају одговарајуће финансијско покриће, нити медицинско знање за одговарајућу негу. С друге стране, пацијенти који се лече у центрима за ментално здравље у заједници немају довољно тестирања на канцер, вакцинације или иначе редовне лекарске прегледе.

Спољашње везе

 

[[commons:Category:Mental health|]] на Викимедијиној остави.

• Неуромедикус
• Удружење грађана за подршку људима са неурозом
• Национална комисија за ментално здравље^{[мртва веза]}
• ЦРПП - Центар за развој психодраме и психотерапије Ниш
• Национални инстут за ментално здравље САД
• „Mental health and substance abuse”. WHO Regional Office for the Eastern Mediterranean. 
• National Institute of Mental Health (United States)
• Health-EU Portal Mental Health in the EU
• Mental Health Department of Health (United Kingdom)