Арам Хачатурјан (јерм.
јун">6. јун 1903 — Москва, 1. мај 1978) био је совјетско-јерменски композитор на чија је дела често утицала јерменска народна музика.
Арам Хачатурјан | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Арам Иљич Хачатурјан |
Датум рођења | 6. јун 1903. |
Место рођења | Тбилиси, Грузија, Руска Империја |
Датум смрти | 1. мај 1978.74 год.) ( |
Место смрти | Москва, Совјетски Савез (сахрањен у Јеревану, Јерменија) |
Композиторски рад | |
Најважнија дела | Игра сабљама |
Арам Хачатурјан је рођен у Тбилисију, Грузија, Руска Империја у сиромашној јерменској породици. У својој младости, био је фасциниран музиком коју је слушао око себе, али у почетку није проучавао музику нити учио како да је чита. Године 1921, отпутовао је у Москву како би се придружио свом брату, не знајући ни реч руског. Иако није имао готово никаквог музичког образовања, Хачатурјан је показао такав таленат да је примљен на Гнесин институт, где је студирао виолончело код Михаила Гнесина и уписао курс композиције (1925).
Године 1929, пребацио се на Московски конзерваторијум, где је студирао код Николаја Мјасковског. У 1930-им годинама, оженио се композиторком Нином Мараковом, колегиницом из класе Мјасковског. Године 1951, постао је професор на Гнесин музичкој академији и Московском конзерваторијуму. Такође је био на важним местима у Синдикату композитора, који је касније оштро оптужио нека његова дела да припадају музичком „формализму“, заједно са делима Сергеја Прокофјева и Дмитрија Шостаковича. Ова три композитора постали су такозвани „титани“ совјетске музике, уживајући светски углед као једни од водећих композитора 20. века.
Постоји Кућа-музеј Арама Хачатурјана у Јеревану.
Хачатурјанова дела укључују концерте за виолину, виолончело и клавир, концертне рапсодије за исте инструменте, три симфоније, од којих трећа садржи делове за петнаест додатних труба и оргуље, и балете Спартак и Гајане (адађо је коришћен у филму 2001: Одисеја у свемиру Стенлија Кјубрика). У последњем чину овог другог балета налази се Хачатурјанов вероватно најпознатији став, „Игра сабљама“. Такође је писао музику за клавир као што је „Две даме како оговарају“, брза и живахна песма.
Компоновао је и нешто филмске и сценске музике за представе као што је продукција Маскараде Михаила Љермонтова из 1941. године. Кинематички квалитет његове музике за Спартака јасно се видео када је употребљена као тема за популарну драму телевизије BBC, The Onedin Line, током 1970-их година. У филму The Hudsucker Proxy Џоела Коена такође се јавља музика из Спартака и Гајане (укључујући и Игру сабљама) помешана са оригиналним композицијама Картера Барвела. Такође је компоновао и државну химну Јерменске ССР, чија је мелодија једна од пет оних која може да постане следећа државна химна Јерменије. Врхунац другог става Спартака коришћен је у филму Ледено доба: Отопљавање.
Хачатурјан је био одушевљен комунизмом. Године 1920, када је Јерменија постала совјетска република, Хачатурјан се прикључио пропагандном возу који је обилазио Јерменију, пуном грузијско-јерменских уметника. Хачатурјан се учланио у Комунистичку партију Совјетског Савеза 1943. године. Његови комунистички идеали, заједно са јерменским национализмом, очигледни су у његовим делима, посебно у балету Гајане (чија се радња одвија на заједничкој фарми) и у Другој симфонији. Због Симфонијске песме, која је касније названа Трећа симфонија, Хачатурјан је постао омражен у партији. Иронично је то што је Хачатурјан написао то дело у част комунизму: „Желео сам да напишем такву композицију у којој би публика осетила мој неписани програм без најаве. Желео сам да ово дело изрази радост совјетског народа и његов понос у своју велику и моћну државу.“ Могуће је да Хачатурјан није успео у својим намерама, јер није написао посвету или програмске белешке уз то дело. Андреј Жданов, секретар Централног комитета Комунистичке партије, донео је такозвани декрет Жданова 1948. године. Декрет је осудио Шостаковича, Прокофјева, Хачатурјана и остале совјетске композиторе као „формалисте“ и „антипопуларне“. Сву тројицу оптужених композитора натерали су да се јавно извине. Декрет је веома утицао на Хачатурјана: „То су били трагични дани за мене... Веома неправично су ме ударили по глави. Мој говор покајања на Првом конгресу није био искрен. Био сам сломљен, уништен. Озбиљно сам премишљао промену професије.“
Хачатурјан је умро у Москви 1. маја 1978. године, нешто пре свог 75. рођендана. Сахрањен је у Јеревану, Јерменија, заједно са осталим знаменитим Јерменима који су целом свету учинили јерменску уметност доступном. Године 1998, одата му је част тиме што се његова слика појавила на јерменском папирном новцу (50 драма).
|month=
игнорисан (помоћ)
This article uses material from the Wikipedia Српски / Srpski article Арам Хачатурјан, which is released under the Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license ("CC BY-SA 3.0"); additional terms may apply (view authors). Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 4.0 осим ако је другачије наведено. Images, videos and audio are available under their respective licenses.
®Wikipedia is a registered trademark of the Wiki Foundation, Inc. Wiki Српски / Srpski (DUHOCTRUNGQUOC.VN) is an independent company and has no affiliation with Wiki Foundation.