Рима или слик је реч грчког порекла која означава гласовно подударање слогова на крају стихова, најчешће у лирским песмама.
Њена функција и значење се разликују у зависности од песничке епохе или школе. Са књижевнотеоријског аспекта, рима се може поделити на неколико врста.
Осим своје основне улоге да ствара структуру песме који је пријатна за слушање, рима је саставни део песничког ритма. Она означава и наглашава крај стиха, и ствара специфичне звуковне ефекте, што доприноси мелодији песме. Такође појачава унутрашњу повезаност и јединство строфа. Симетричност стихова се постиже захваљујући рими. Она доприноси емоционално-смисаоном значењу песме (на пример, приликом исказивања укрштености или паралелности осећања, потребе за нежношћу).
Још пре настанка писане речи, рима се користила у усменој књижевности првих људских заједница. Пошто је олакшавала памћење различитих предања, често су је користили бардови и песници, приликом преношења историјских и културних аспеката своје цивилизације млађим генерацијама. У средњем веку рима је била главна особина стиховног израза. Током епохе симболизма, крајем 19. века, рима се почела третирати на флексибилнији начин. Римоване речи се више нису морале строго слагати у гласовима и акценту. То значи да се врши слободније фонолошко грађење риме, примењује необавезност у њеној употреби, чиме се нарушава њена звуковна идентичност и доследност, те граде њени нови облици. Деканонизација риме се наставила и током 20. века, и поделила у два правца. Први се залагао за смањење хомофоније, што је значило да се различитост у гласовном склопу римованих речи више разликовао. Други правац се заснивао на ставу да не треба постојати законитост употребе риме, те је она добила већи степен необавезности.
„ | Болна лежи, а нас вара нада Оздравиће, оздравиће млада! | ” |
— Јован Јовановић Змај, „Ђулићи увеоци“ |
„ | Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи,... | ” |
— Ђура Јакшић, „Поноћ“ |
„ | Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, ... | ” |
— Алекса Шантић, „Претпразничко вече“ |
Код мушке риме, подударање је само у једном слогу (нпр. свет-цвет), код женске у два (гасе-красе, личе-диче), а код дактилске у три (младости-радости).
„ | То су збори, то су гласи Којима се прошлост краси, Што продиру кроз свет мрачни Са гробова оних зрачни‘... | ” |
— Јован Јовановић Змај, „Светли гробови“ |
„ | И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; | ” |
— Милан Ракић, „Симонида“ |
„ | Над острвом пуним чемпреса и бора, Младо крупно сунце пржи, пуно плама; И трепти над шумом и над обалама Слан и модар мирис пролетњега мора. | ” |
— Јован Дучић, „Подне“ |
This article uses material from the Wikipedia Српски / Srpski article Рима, which is released under the Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license ("CC BY-SA 3.0"); additional terms may apply (view authors). Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 4.0 осим ако је другачије наведено. Images, videos and audio are available under their respective licenses.
®Wikipedia is a registered trademark of the Wiki Foundation, Inc. Wiki Српски / Srpski (DUHOCTRUNGQUOC.VN) is an independent company and has no affiliation with Wiki Foundation.