Сукуленти

У својим сочним деловима биљке из ове групе могу сакупити велику резерву воде, коју у сушном периоду штедљиво користе у процесима транспирације и асимилације. На тај начин ове биљке су прилагођене животу у сувим подручјима (степе, полупустиње и пустиње), односно на сувим стаништима. С обзиром на сува станишта на којима расту и начин на који се ове биљке таквим стаништима прилагођавају, припадају групи хемиксерофита.

Појам сукулент потиче од латинске речи suculentus, што значи сочан.

Главне особине, које издвајају сукулент од осталих биљака су:

1. Скоро сви сукуленти имају екстензиван, врло плитак коренов систем, прилагођен апсорпцији велике количине воде после сасвим малих падавина.
2. Већина сукулената користи своју ускладиштену воду да настави метаболизам и када нема расположиве воде у тлу, односно могу расти и током сушне сезоне.
3. Многи сукуленти одликују се и специфичном варијантом фотосинтезе под називом CAM фотосинтеза (Crassulacean acid metabolism), што им омогућава до десет пута ефикаснију потрошњу воде у односу на друге биљке.

Делови биљке у којима се чува вода изграђени су од паренхима за магацинирање воде, па су им ткива месната и сочна. За стабла сукулената карактеристична је драстична редукција лисне површине и метаморфоза листа у трн, а функцију вршења фотосинтезе код оваквих биљака преузима стабло. Редукцијом лисне површине драстично редукована и транспирација, а оваква грађа означава се као кактусолика. Тургор (ћелијски притисак) је у ћелијама готово константан, без осморегулације, чему доприносе димензије и облик ћелија које су ситне и лоптасте.

Сукуленти или сочнице обично се деле на оне са меснатим листовима и оне са меснатим стаблом, док су сукуленти са меснатим кореном ређи.

• Првој групи, сукулентима са меснатим лишћем, припадају између осталих жедњак (Sedum acre), дебела кока (Hylotelephium spectabile), затим врсте из рода чуваркућа (Sempervivum), алоја (Alое), агава (Agave) и друге.
• Другој групин, сукулентима са меснатим стаблом припадају кактуси, са огранцима сличнима дебелим меснатим листовима, док су им листови редуцирани или преображени у трнове. Неке врсте, какав је на пример дивовски кактус (Carnegiea gigantea), могу порасти и до двадесет метара и у свом стаблу, током кишног периода, сакупити огромну количину воде, и до 90% биљне масе, тако да при дуготрајној суши могу без штете потрошити до 70% сакупљене воде.

Више од 25 биљних породица садрже бар једну сукулентну врсту. Неке од њих су:

Породица Agavaceae:

• Агаве (Agave), род у оквиру кога све врсте припадају групи сукулената.
• Јуке (Yucca), неке врсте су сукуленти, а дрге се прилагођавају животу у аридној клими на друге начине. Тако на пример врста Yucca elata, која не спада у групу сукулената, има танке листове и дубок корен.
• Алоје (Aloe), типични представници сукулентних биљака.

Породица Bromeliaceae:

• Дукије (Dyckia), још један род типичних сукулената.

Породица Cactaceae (кактуси): Уобичајено је мишљење да су сви кактуси сукуленти, што је у највећем броју случајева тачно, али и међу њима постоје родови који су изузеци. На пример, врсте из рода Pereskia су дрвенасто грмље и дрвеће чији листови, иако изгледају сочни, током сушне сезоне отпадају како би се смањила транспирација.

Породица Euphorbiaceae(млечике) Ова велика породица обухвата 240 родова са око 6000 врста, од зељастих и дрвенастих врста до типичних сукулената и много врста између које имају благо сочне стабљике и тешко их је са сигурношћу сврстати.

Породица Apocynaceae (зимзелени): Још једна велика породица, са више од 2000 врста међу којима је велики број сукулената.

Породица Aizoaceae: Скоро све врсте у овој породици припадају групи вероватно најпознатији међу њима је живи камен (Lithops)

Породица Fouquieriaceae: Мала породица, са свега 11 врста које су све сукуленти. Најпознатији међу њима је окотиљо (Fouquieriaceae).

Породица Orchidaceae (орхидеје): Иако многи колекционари скоро у потпуности игноришу ову породицу, она обухвата многе сукулентне врсте.

Породица Crassulaceae (тустике): Још једна породица типичних сукулената, међу којима је вероватно најпознатији род чуваркућа (Sempervivum).

Породица Burseraceae: Обухвата многе сукулентне врсте, али и велики број оних које то нису. Типични представници сукулената у овој породици су родови Bursera, Boswellia, и Commiphora.

• Примери родова и врста биљака из групе сукулената
•  
  Агава (Agave) на природном станишту (Agavaceae)
•  
  Алоја (Aloe) из колекције Ботаничке баште Јевремовац (Agavaceae)
•  
  Врста Anacampseros subnuda (Anacampserotaceae) на природном станишту
•  
  Avonia papyracea (Anacampserotaceae)
•  
  Astroloba corrugata (Asphodelaceae)
•  
  Род Gasteria (Asphodeloideae)
•  
  Различите врсте рода Haworthia (Asphodeloideae)
•  
  Bowiea volubilis (Asparagaceae)
•  
  Позната и мало захтевна сансевиериа - Sansevieria trifasciata (Asparagaceae)
•  
  Род Brighamia (Campanulaceae)
•  
  Род Crassula (Crassulaceae)
•  
  Родови Echeveria и Dudleya (Crassulaceae)
•  
  различите врсте каланхоја - Kalanchoe (Crassulaceae)
•  
  Sedum acre, једна од сузкулентних врста аутохтоних на територији Србије (Crassulaceae)
•  
  Чуваркућа - Sempervivum tectorum је још једна сукулентна врста аутохтона на стаништима у Србији (Crassulaceae)
•  
  Род Faucaria (Aizoaceae)
•  
  Окотиљо кактус - Fouquieria splendens (Fouquieriaceae)
•  
  Huernia zebrina (Apocynaceae)
•  
  Врсте иѕ рода Stapelia (Apocynaceae)
•  
  Део колекције различитих врста кактуса (Cactaceae)

Сукуленти на природним стаништима у Србији

Године 2003. покренута је дугорочна акција са циљем да се направи мапа распрострањености сукулентних биљака које расту у Србији, поради на њиховој идентификацији и оформи неколико референтних збирки аутентичних примерака ове флоре са мапираних станишта за потребе каснијег проучавања и евентуалног враћања у природу. Истраживање је усмерено у првом реду на биљке из родова жедњака (Sedum) и чуваркућа (Sempervivum) у породици Crassulaceae, као и на врсте из породице камењарки (Saxifragaceae), које неки колекционари такође сврставају у своје колекције. Прва експедиција организована је августа 2003. године, а циљ је била Сува планина југоисточно од Ниша, односно њен највиши врх Трем, висок 1810 м, а каснијим теренским истраживањима обухваћена је и Бељаница.

 

Сукуленти су веома необична група биљака због бројних метаморфоза органа, насталих услед прилагођавања екстремним условима станишта. Зато су веома популарни и већина ботаничких башта у свету поседује богате колекције кактуса и сукулената у ширем смислу. Такав случај је и са највећом и најстаријом у Србији Ботаничком баштом Јевремовац.

Узгој сукулената веома је популаран и међу узгајивачима и љубитељима саксијских биљака, па се широм света оснивају различита удружења узгајивача сукулената. У Србији је једно од најстаријих оваквих удружења Друштво кактусара Србије, основано давне 1994. године као Друштво кактусара Југославије.