Први Никејски Сабор

године у античком граду Никеји, Битинија, Римско царство (данашњем Изнику, Турска) по налогу римског цара Константина Великог.

Сабор је сазван да отклони забуну коју је својим учењем створио Арије, свештеник из Александрије. Он је, наиме, распростирао учење да је Христос у времену створен од Бога, и да није превечни Син Божји, раван по битности Богу Оцу.

На овом Сабору учествовало је 318 светих отаца. Сабор је осудио учење Аријево и Арија предао анатеми, пошто није хтео да се покаје. Још је Сабор коначно утврдио Никејски симбол вере, који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору као Никејско-цариградски симбол вере.

Главни посао овог Сабора, дакле, био је утврђење Симбола вере. Осим тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса и прописао је 20 разних канона.

Спомен и похвала светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу.

 

Током сабора донето је више темељних одлука од којих је најзначајније установљење Символа вере. Великом већином гласова присутних дата је изјава о вери, који је добио назив Никејски симбол вере. Против установљења Симбола гласао је само Теон Мармарик и Секунд Птолемејски. Симбол представља основну тачку хришћанских , директно је изложио доктрину ὁμοούσιον, то јест „једносуштвености” Оца и Сина: он пориче да је Син створен (тј. genitum, non factum), и да је његово постојање иза оца (тј. ante omnia saecula). Тиме је аријанство одбачено у свим његовим аспектима. Поред тога, потврђено је оличење, смрт и васкрсење Христа, за разлику од доктрина гностицизма, које су негирале распеће.

Сабор је канонизовао и безгрешно зачеће Исуса Христа (према Еванђеље по Матеју 1,18 и 25, и Еванђеље по Луки 1,34-35) и анатемизоване су присталице аријевских тврдњи, то јест: „било је (време) када (Исус) није постојао”, и: „пре него што је рођен, није постојао”, и да је од непостојећег рођен или од друге личности или суштине да је или створен, или преображен у Сина Божијег.

Канони

Сабор је усвојио двадесет нових црквених закона, названих канони (иако је тачан број споран), то јест непроменљивих учења:

• Канон 1: О прихватању, подршци или протеривању свештеника кастрираних по сопственом избору или насилним путем (забрана самокастрације).
• Канон 2: Правила која се морају поштовати за рукоположење преобраћених катихумена, избегавање претеране журбе и одлагања оних који су криви за озбиљан преступ.
• Канон 3: Забрана свим припадницима свештенства да бораве са било којом женом, осим мајке, сестре или тетке.
• Канон 4: У погледу епископских избора, хиротонију епископа морају извршити сви епископи покрајине, а у хитним случајевима најмање три епископа. Потврда мора бити од митрополитског епископа.
• Канон 5: У вези са изопштењем из црквене заједнице.
• Канон 6: Утврђење древних обичаја под надлештвом епископа Александрије у Египту, Либији и Пентапољу, као и обичаји епископа Рима, Антиохије и других провинција. Епископе не треба постављати без сагласности митрополита.
• Канон 7: Потврда права јерусалимских епископа да уживају одређене почасти, признајући им друго место у провинцији после Цезарејске.
• Канон 8: У вези са поновним прихватањем Новатијанаца.
• Канон 9: Ко буде рукоположен без испита биће свргнут ако се касније открије да је крив.
• Канон 10: Пали од вере које су намерно или тајно постављени морају бити искључени чим се сазна њихова недоследност.
• Канон 11: Покајање наметнуто отпадницима Лицинијевог прогона.
• Канон 12: Покајање које се мора наметнути онима који су подржавали Лицинија у његовом рату против хришћана.
• Канон 13: Опрост који се даје екскомунициранима у животној опасности.
• Канон 14: Покајање катихуменима који су одступили од гоњења.
• Канон 15: Епископи, свештеници и ђакони не смеју прелазити из једне цркве у другу и морају бити враћени ако слично покушају.
• Канон 16: Свом свештенству је забрањено да напушта своју цркву. Формална забрана епископима да за своју епархију рукоположе свештеника друге епархије.
• Канон 17: Свештеницима је забрањено позајмљивање уз камату.
• Канон 18: Подсећање ђакона на њихов подређени положај у односу на свештенике. Ђакони не би требало да врше евхаристију старешинама, нити је дирати пред њима, нити ће седети међу старешинама, нити ће је дирати пред њима, нити ће седети међу свештеницима.
• Канон 19: Павлићани (присталице Павла Самосатског) морају бити поново крштени, а ђакони сматрани за лаике.
• Канон 20: Недељом и на Педесетницу сви треба да се моле стојећи, а не клечећи.

Симбол вере

Исповедање вере усвојено на Сабору у Никеји је следеће:

Првом васељенском сабору присуствовали су многи знаменити оци, који су касније канонизовани, међу којима су се истицали: Св. Николај Мирликијски, Св. Спиридон, Св. Атанасије, Св. Ахилије, Пафнутије Исповедник, Св. Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Евстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осија Кордовски, Теофил Готски, Сесилијан Картагенски, и други.

Учесници

Следећи списак је списак од 220 имена, подељених по метрополијама, које су немачки научници Гелцер, Хилгенфелд и Кунц добили анализом различитих спискова никејских бискупа; списак је објављена у Patrum nicaenorum nomina, стр. LX-LXIV, са насловом Index patrum Nicaenorum restitutus.

1. Осија Кордовски, Вито и Бисензио свештеници Римске бискупије

Египат

1. Александар Александријски
2. Атанасије Александријски
3. Пафнутије Тиваидски
4. Арпокрације Алфокранијски
5. Адаманције Цинопољски
6. Арбизије Фарбетски
7. Филип Панефиски
8. Потамон Ераклеопољски
9. Секондо Толемајдски
10. Доротеј Пелушијски
11. Кајо Тмујски
12. Антиоко Мемфиски
13. Тиберије Таниски

Тебеја

Либија

Доња Либија

Палестина

21. Макарије I Јерусалимски

Феникија