Краљевство Јудеја

מַמלְכת יְהוּדָהמַמְלֶכֶת יְהוּדָה, модерни: Mamlekhet Yehuda, тиберијски: Mamléḵeṯ Yəhûḏā) било је име за краљевство што су творила племена: Јуда, Шимун и Бенјамин, а настало је након поделе Краљевства Израел на Северно и Јужно краљевство. Краљевство Јуда било је смештено на југу, док је престоница град Јерусалим.

Краљевство Јудеја
Израел и Јудеја око 830. године п. н. е.
Географија
Континент		Азија
Регија		Палестина
Главни град		Хеброн, Јерусалим
Друштво
Службени језик		хебрејски
Религија		јудаизам
Политика
Облик државе		монархија
— Краљ
Историја
Историјско доба		антика
— Оснивање		930. п. н. е.
— Укидање		586. п. н. е.
Земље претходнице и наследнице
Претходнице:		Наследнице:
	Краљевство Израел (уједињено)	Нововавилонско царство

Према библијском извештају, представља наставак Давидовог и Соломоновог краљевства, а први је краљ био Соломонов син Ровоам. У почетку су краљеви Краљевства Јуде настојали проширити своју власт и на север, а онда су, скупа са северним Краљевством Израел настојали одбранити своја подручја од Арама.

Одржало се као независно краљевство, или у полувазалском односу час према Египту, час према Асирији, час према Вавилонији све до 587. п. н. е., када је коначно пало под власт Вавилоније у време вавилонског краља Навукодоносора. Последњи краљ Јуде био је Седекија, који је одведен у Вавилон.

Највећи процват ово је краљевство доживело у доба краљева Језекије (716.-687. п. н. е.) и Јосије (640.-609. п. н. е.), који су успели централизовати државну власт, обилно се притом служећи и централизованим култом у Јерусалиму. Након пада Северног краљевства под асирску власт (721. п. н. е.), краљ Језекија шири своја подручја према северу.

Почетком Краљевства Јуде, египатски фараон Шошенк I (945.-925. п. н. е.) проваљује у ово подручје и пљачка Храм, а у Мегиду ће оставити своју стелу (споменик с натписом) у којем описује свој поход.

Истовремено постоје арамејски извори о краљевима у Дамаску. Нарочито је значајан Хазаел (након 850. п. н. е.) који је био у сукобу с оба јеврејска краљевства. О томе говори стела из Тел Дана из тога доба.

Сукоби с Асирцима

 

Асирци су средином 8. века п. н. е. искористили слабост Арама и египатске унутрашње борбе, и освајили широка подручја Блиског истока и постају стварна опасност и за Јужно краљевство, нарочито у доба асирскога краља Саргона II (крај 8. ст. п. н. е.). Саргон је 711. п. н. е. освојио град Ашдод, а његов наследник Сенахериб (око 704.-681. п. н. е.) јудејском краљу Језекији је одузео 46 градова и наметнуо му плаћање данка. На повратку из Арабије освајио је и значајан утврђени град Лакиш у срцу Јудеје, о чему постоје записи јеврејских бранилаца, као и рељеф у Ниниви, асирској престоници, који приказује освајање града, али без наведеног датума.

 

У таквој ситуацији Језекија радио на утврђивању града: подигао је нове зидине и провео подземни тунел којим је воду с извора Гихон довео унутар градских зидина, а затворио приступ води евентуалним освајачима. У том је тунелу нађен уклесан натпис из тога доба, који описује како су радници почели копати пролаз с обе стране да би се на крају срели у средини.

Записи асирскога краља Асархадона (680.-669. п. н. е.) спомињу да је примао данак од западних краљева, међу којима и од јудејскога краља Манашеа (око 687.-642. п. н. е.). Исти се јудејски краљ налази и у попису владара који плаћају данак Асурбанипалу (око 669.-630. п. н. е.). Сачувана је Асурбанипалова библиотека у Ниниви.

Вавилонска опасност

Од 625. п. н. е. расте моћ Неовавилонског царства, а Навукодоносор II је већ као престолонаследник победио фараона Неха и освојио Асирију, а потом и Сирију. Крајем 7. ст. п. н. е. освајио је и Ашкелон, док од 597. п. н. е. опсео Јерусалим, након чега владари Јудеје постају његови вазали. Небузарадиниан, који се у Библији спомиње као рушитељ јерусалимског Храма, али и читавога града (август 587.), у вавилонском се попису краљевих службеника спомиње на самом врху. Неколико хиљада Јевреја је одведено у вавилонско ропство.

То је разарање означило и крај Краљевства Јуде.