Perun

Verovatno je bio vrhovni bog svih starih Slovena. Perunov dan je bio četvrtak. Perunu je bila posvećena biljka perunika (bogiša), ali i hrast.

Ime „Perun“ izvodi je praslovenska reč, a izvodi se od indoevropskog korena „per“ odnosno „perk“ koji ima značenje „udariti“ (vrlo snažno, silovito udariti), „rasprsnuti“ i sufiksa „un“ koji označava onoga koji izvršava radnju. Bog Gromovnik pojavljuje se i kod Litvanaca pod imenom Perkunas. Skoro isti oblik imena boga groma kod Slovena i Litvanaca možda ukazuje na poreklo boga Peruna u vreme religijskog, a možda i jezičkog, zajedništva Slovena i Litvanaca. Postojanje boga groma kao vrhovnog boga u vreme mnogobožačkih verovanja upadljivo je i kod starih Grka i Rimljana. Isto mesto, u spisku bogova, Peruna, Zevsa i Jupitera može ukazivati na zajedničke religijske osnove Indoevropljana, to jest da su u vreme zajedništva imali boga groma kao važno, ili vrhovno božanstvo.

 

U Vladimirovom Kijevu 980. je izgleda prikazan sa sedom kosom, a plavim brkovima. Slično Zeusu i Toru verovatno je zamišljano da Perun vozi kočiju, a u jednoj ruci drži sekiru, ili čekić. Svoje strele ili sekiru bacao je na zle ljude i duhove. Može se usporediti sa Zeusom. Oženjen je Suncem. Njegovo je oružje zlatna jabuka. Svijet je opisan kao stablo, hrast, čije su grane nebo, a korijenje podzemlje. Veles, Perunov brat, bježao je od Peruna skrivajući se svugdje kako bi došao do podzemlja. Gdje bi došao, udarila bi munja s neba, a baca ju Perun.

Perun je vladar neba, groma i munja. Veles, vodeni bog, živi u podzemlju, a Perun s njim dijeli Sunce. Suša je Velesova krađa, grom borba bogova, a kiša Perunova milost. Perun i Veles su poslije postali jednaki kao Bog Otac i Sotona. Perunov otac Svarog također je smatran vrhovnikom.

Prvi zapis koji govori o vrhovnom bogu-gromovniku kod Slovena ostavio je vizantijski istoričar Prokopije iz Cezareje koji je u VI veku u svom delu O Ratovima (lat. De bellis) zabeležio verovanja Anta i Slovena.Veruju naime (i Anti i Sloveni) da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta, i žrtvuju mu goveda i sve ostale žrtvene životinje. Prokopije nije zabeležio ime tog boga groma, ali iz pisanih izvora koji su nastali posle, jasno je da je pisao o Perunu. Neposredno pisanje o Perunu sa njegovim imenom nalazi se u Povesti minulih leta, ili Nestorovom letopisu iz 12. veka. To je delo u kome se opisuje Peruna kao vrhovni bog Kijevske Rusije pre primanja hrišćanstva. Nestor prvo spominje Peruna u pisanju o napadu kijevskog kneza Olega na Carigrad u 907. godini. Carevi pak Leon i Aleksandar mir učiniše sa Olegom, obavezaše se da plaćaju danak i iđahu prisezati jedni drugima: carevi cjelovaše sami krst, a Olega i muževe njegove vodiše na zakletvu prema ruskome zakonu, i oni se kleše oružjem svojim, i Perunom, bogom svojim, i Volosom, bogom stoke, i utvrdiše mir. Tako se Perun javlja i kao bog rata. Prema Nestoru slično zaklinjanje u Peruna ponovilo se u vreme sporazumevanja kijevskog kneza Igora 945. sa Vizantincima. I ko pomisli od strane Rusa da razruši ovu ljubav, da oni od njih koji su primili krštenje - osvetu dobiju od Boga svedržitelja, osudu na gubljenje vijeka budućeg; a oni od njih koji nisu kršteni - da nemaju pomoći od Boga, ni od Peruna,...Ako pak ko od knezova ili od ljudi ruskih, hrišćanin ili nehrišćanin, naruši ovo što je napisano na hartiji ovoj, da - po zasluzi - umre od oružja svoga i da bude proklet od Boga i od Peruna za to što naruši svoju zakletvu. Sutradan dozva Igor poslanike i dođe na brdo gdje stajaše Perun, i odložiše oružje svoje, i štitove i zlato, i zakle se Igor i ljudi njegovi ... Ako pak od onoga što ranije kazasmo šta ne održimo, ja i ovi sa mnom i poda mnom da imamo kletvu od Boga u kojega vjerujemo - u Peruna i Volosa, stočjeg Boga, i da budemo žuti kao zlato, i svojim oružjem da isječeni budemo. Za godinu 980. piše i Poče da jedini knezuje Vladimir u Kijevu i postavi kumire na brdu i izvan dvora sa kulom: drvenoga Peruna sa glavom od srebra, a sa zlatnim brkovima, i Horsa, i Dažboga, i Striboga i Simargla, i Mokoš. I prinosiše im žrtve, nazivajući ih bogovima.

Gradnja drvenog kipa boga Peruna i još 5 kipova na uzvišenju u Kijevu bila je poslednja velika pobeda mnogoboštva na tom području. Nije prošla ni jedna decenija, a 988. knez Vladimir odlučio je da se oženi vizntijskom princezom Anom i prihvati njenu veru hrišćanstvo, a da odbaci stare bogove Slovena. “Naredi da se obore kumiri, i jedni da se iseku, a drugi da se spale. Peruna zapovedi privezati konju za rep i svući sa Gore niz Boričev do potoka, i postavi 12 ljudi da ga tuku gvozdenim palicama... I kada su ga vukli rukavcem do Dnjepra, oplakivahu ga nevernici, jer još ne behu primili sveto krštenje. I dovukavši ga baciše ga u Dnjepar.” Knez Vladimir postavio je ljude kojima je rekao: “Ako nasedne [kip Peruna] negde na obalu, odgurajte ga (u Dnjepar) ...“

Kod Slovena na zapadu, Chronica Slavorum navodi da oni štuju boga (bez zapisanog imena) čiji atributi nisu navedeni, a vlada nebom i Zemljom.

Kada su Sloveni prihvatili hrišćanstvo Peruna, kao gromovnika, zamenio je Sv. Ilija. Pored uzvišenja kod Kijeva i na više drugih uzvišenja gde su živeli mnogobožački Sloveni poštovan je bog-gromovnik, Perun, ili su povezivana sa tim bogom. Jugoistočno od Splita postoji nekoliko uzvišenja (Perun, Perunsko i Perunić) nazvanih po Perunu, a za jedno od njih ime je sačuvano od druge polovine 11. veka. Trag Peruna se očuvao i u nekim drugim toponimima kao brdo na Učki do savremenog doba,. U drugim slučajevima hrišćani su ime Perun za neke vrhove zamenili imenom Sv. Ilije hrišćanskog svetitelja koji je bio gospodar gromova, slično kao Perun. Izgleda da je i žrtvovanje goveda preneto od Peruna na Svetog Iliju. Posle nestanka vere u boga Peruna, njegovo ime opstalo je kao lična imena Perun, Peruna, Perunika i Perunica kod južnih Slovena, a odatle je izvedeno i prezime Perun(i)či kod Srba.