Макроеволуција

Макроеволуцијске студије се фокусирају на промене које се јављају на или иѕнад нивоа врсте, ѕа раѕлику од микроеволуције, која се односи на мање еволуцијске промене, које се испољавају у променама релативне фреквенције генома, односно генетичке структуре популацијеу оквиру исте врсте органиѕама. Макроеволуција и макроеволуција суштински описују исте процесе на раѕличитим нивоима.

Процес специјације може се одвијати раѕличитом брѕином, у ѕависности од снаге деловања [[фактори еволуције|еволуцијских чинилаца]. Палеонтологија, еволуцијска развојна биологија, компаративна геномика i геномска филостратиграфија доприносе већини објашњења образаца и процеса који могу усмеравати макроеволуцију. Пример макроеволуције је појава перја током еволуције птица из тероподних диносауруса.

Еволуцијски ток породице Equidae (широке породице, укључујући све коње и сродне животиње) се често гледа као типичан пример макроеволуције. Најранији познати род, Hyracotherium (рекласифицирани као Palaeotherium), био је биљоједна животиња налик на пса, која је живила у раном Кенозоику. Како је своје станиште, након прорјеђивања шума, налазио у отворениим сушним травњацима, селекцијски притисак је деловао у правцу да животиња постане брзи тркач. Тако је истезање ногу и главе, као и смањење броја прстију поступно проиѕашло једину постојећу врсту коња, Equus.

У „модерној научној синтези“, новој школи мишљења на крају 1930-их година, макроеволуцијом су се сматрали нагомилани ефекти микроеволуције. Дакле, једине суштинске разлика између микро- и макроеволуције су трајање и ниво. Као што је примиећено,
"трансспецијска еволуција није ништа друго него екстраполација и увећање догађаја који се одвијају унутар популација и врста ... па је погрешно правити разлику између узрока микро и макроеволуције".
Међутим, време није фактор који прави разлику, јер се макроеволуција може догодити и без постепеног накупљања малих промена. Умножавање целог генома може довести до појаве да се специјација јавља у току једне генерације, што је релативно чест феномен код биљака.

Промене у генима који регулишу развој такође су предложени као важни у могућој специјацији путем великих и релативно наглих промјена у морфологији животиња.

Постоји много начина проучавања макроеволуције, на пример, посматрањем промена у генетици, морфологији, таксономији, екологији и понашању организама. Постоје докази да су сви ови елементи у међусобној вези са макроеволуцијом, тако да када гледате еволуцију из једне од ових перспектива, мора се узети у обзир у контексту других.

• Молекулска еволуција се јавља путем малих промјене на молекулској или ћелијској разини. Током дугог временског периода, то може изазвати велике ефекте у геному организама.
• Таксономска еволуција се одвија на основу малих промјена између популације и њене врсте. У дугом раздобљу, то може изазвати велике ефекте на таксономију организама са појавом сасвим нових грана изнад нивоа врсте.
• Морфолошка еволуција се јавља путем малих промена у морфологији организама. Током дугог временског периода, то може изазвати велике ефекте на морфологију великих филогнетских огранака. То се може јасно видети у Cetacea (китови), којима су почетком еволуције, и даље биле присутне задње ноге. Међутим, милионима година оне су назадовале и постале интерне.
• Еколошка еволуција се јавља уз мале промене еколошких улога организама, које заузимају у екосистему. У току дугог временског периода, то може изазвати велике ефекте на еколошки пејзаж. На пример, заузимање одређене еколошке нише.