Девастирање Православних Светиња На Косову И Метохији

Ови верски и историјски објекти који су овде наведени и разврстани према историјским периодима, могу се прем степену девастације поделити у три категорије: уништени манастири (7 објеката), уништене цркве (34 објекта) и демолиране, опљачкане и спаљене цркве, манастири и остали споменици (87 објеката).

Косовo и Метохијa простор у Европи, са највећим бројем хришћанских светиња по km² Укупна површина Косова и Метохије износи 10.887 km² Област Косова и Метохије имала је 1.500 православних светиња Што значи да се на сваких 7,23 km² (840 m x 840 m) налази по једна православна хришћанска светиња Данас се Космету налази око 1.400 насеља, што значи да у просеку свако насеље има (или је пре него што су их албански сецесионисти разорили - имало) најмање једну православну цркву или манастир.

Косово и Метохија, два централна региона дугогодишње српске државе, одраз су српског духовног и културног идентитета и државности од средњег века до данашњих дана. Историја Косова и Метохије је уско повезана како са историјом средњовековне српске државе, тако и са настанком, развојем и опстанком српске православне цркве. О томе најбоље говоре бројни манастири и цркве, као и остали споменици културе, који сведоче о вековној повезаности цркве и народа на овим просторима.

Српско племство саградило је у Средњем веку много малих капела и неколико десетина манастира и цркава, а део њих су сачувани и до данас. Развој косовске области као духовног средишта српског народа одражавало се и у нарочито великој концентрацији српских цркава и манастира на овој територији. По неким евиденцијама, на овим просторима било је близу две стотине сачуваних или порушених православних храмова, али их је заправо било далеко више. Како се на Косову и Метохији налази више цркава и манастира него у било ком другом делу Србије - евидентирано је преко 1.500 споменика српског културног наслеђа, оно се с правом сматра духовним искодиштем и средиштем Срба.

Православна вера и црква као институција имале су запажено место у Османском друштву тек од 19. века. У поробљеној Србији непрестано су повратном механизмуом вршени утицаји у оба смера, хришћани су хтелеи да граде своје светиње а муслимани су то спречавали и повремено их рушили. У таквим условима однос државе према цркви одражавао се на црквено градитељство, заправо на све оно на шта је црква у својим догматским оквирима и богослужбеној пракси обраћала пажњу: на иконопис и опрему цркве, декорисање, одржавање и само подизање храмова.

Доношењем законских аката још из Средњег века држава је на простору Косова и Мтохије контролисала и креира визуелни идентитет свијих градова. Хатишерифом из 1830. године Србија је добила слободу вероисповести и црквена уметност доживљава експанзију. Танзиматске реформе су омогућиле развој пре свега црквеног градитељства, које је до тада било сведено на објекте код којих се нису смела експлицитно истицати верска обележја. Мање и неупадљиве цркве су с мењале или се градиле нове, које су својом архитектуром заузимале јасно место у визуелном идентитету Косовско-Метохијске средине.

У малом временском размаку од увођења реформи на простору Косова и Метохије, као и на простору Балкана изграђен је велики број хришћанских храмова. Истовремено, на неослобођеном југу, присутне су и даље мање, неупадљиве цркве базиличног типа.

Косово и Метохија у периоду ратова од 17. до средине 20. века

Тежак период Косово и Метохија преживео је у време ратова: аустро-турски рат 1715–1738; ослободилачки устанци српског народа, Први (1804) и Други српски устанак (1814), Балкански ратови, Први (1915) и Други светски рат (1941–1945).

Сви завојевачи, за тих скоро триста година, скрнавили су, демолирали, рушили и палили српске цркве и манастире.

Најсветлији историјски догађаји за хришћане Косова и Метохије у 20. веку јесу његова ослобођења из непријатељског ропства, и доминације муслимана, у Балканским ратовима, Првом и Другом светском рату.

Косово и Метохија у време комунистичке власти

Још пре него што је комнистичка власт овладал простором Косова и Метохије КПЈ је пред крај тридесетих година 20. века интензивно радила на слабљењу српског утицаја, укључујући ту и верски на овом простору. То се најбоље може сагледати у документима КПЈ из средине 30-их година 20. века, у којима они занемаруји постојање Срба у Метохији, и искључиво се обраћају „Арнаутима” и „Црногорцима”. На крају једног прогласа Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију из 1937. стоји:

Искључивање српских елемента из борбе за национална права „поробљених народа” оставља јасан утисак да су Срби угњетачка нација, чиме је у потпуности КПЈ оправдавала и подржава удружену борбу осталих народа и националних мањина против заједничког непријатеља - српског народа.

Према мишљењу југословенских комуниста „слободу и равноправност свих угњетених народа” могуће је остварити једино у „борби против великосрпских хегемониста свих боја и њихових агената како у редовима радничке класе тако и ван њених редова, као и агената страних империјалиста, у првом реду италијанског вођства црногорске федералистичке странке као и бегова и барјактара на Косову и Метохији као агената разних империјалиста”.

Мада је до средине 1940. постигнут „један мали успех” међу „арнаутске омладином”, укупан резултат налазио се испод очекиваних вредности. Стога је „продор међу Арнауте и њихово окупљање око КП” означено као „главни задатак ОК КПЈ и целог чланства”. С тим у вези, комунисти су позивали на „борбу против колонизаторских метода српског буржоазије у тим областима и протеривање свих оних колонизованих елемената помоћу којих српски буржоазија угњетава македонске, арнаутске и друге народе”. У том контексту Миладин Поповић, политички секретар ОК КПЈ за Косово и Метохију, говорио је како су колонисти „стуб [српске] хегемоније”.

У време комунистичке власти (од 1945 до 1989), прогнаним Србима је забрањен повратак на Косово и Метохију а Српској цркви, односно манастирима на територији Рашко-призренске епархије, одузета је (национализована) имовина. Поред тога, албански националисти појачали су нападе на Српску православну цркву. То атаковање вршено је углавном кроз три вида:

• Напад на свештена лица (два пута је нападнут епископ рашко-призренски Павле – данас српски патријарх). Посебно су били чести напади на монашка лица (монахиње манастира Девича).
• Насилно одузимање имовине (пољопривредних усева), сеча манастирске шуме, одузимање стоке и друго.
• Рушење, демолирање и скрнављење црква, манастира и других црквених објеката.

Атаковања на Српску православну цркву и њене светиње нарочито су учестали после 1968. године. Атаковања на Српске православне светиње бивала су све чешћа и жешћа да би у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године кулминирала пожаром старог конака манастира Пећке патријаршије.

Косово и Метохија у периоду од 1989. до 1999.

Период на Косови и Метохији од 1989. до 1999. године, може се поделити у три временске целине.

Први период или распад Југославије

Први период карактерише, демонстрације и сукоби полиције са албанским сепаратистима и распад Југославије, односно грађански рат од 1991 до 1995. Овај период био заправо, увод у косовско-метохијско страдање.

Други период бомбардовање НАТО алијансе

Овај период који је трајао седамдесетосам дан, је био први покушај да се на силу овлада територијом Косова и Мтохије од стране мешународне заједнице и власт преда у руке Албанцима.

Трећи период од доласка УНМИК-а и КФОР-а до данас

Ово је период отимања Косова и Метохије од стране међународне заједнице. Уплитањем Уједињених нација, након 50 година лажног суживота на простору Косова и Метохије, које је повемено било праћено девстацијом српских православних свтиња, настао је период страха и ужаса.

Од 15. јуна 1999. истовремено, са прогоном православног Српског народа уз разноврсна насиља и злочине (избацивање из кућа, пљачке, силовања, киднаповања, убијања и масакрирања невиних људи), вршено је, и још увек се врши, систематско затирање духовних корена Српског народа пљачкањем, демолирањем, паљењем и рушењем и Православних светиња широм Косова и Метохије.

Дешавања на простору везана за девастацију православних светиња на Косовову и Метохији, још од пропсати државе из доба Немањића, повезана су са албанизацијом топонима, антропонима, хидронима, тј. свега онога што може да сведочи о идентитету територије, културној баштини, духовном наслеђу, световног и сакралног градитељства, или носи српски назив, и може да сведочи о идентитету територије и поткрепљује српско историјско право на простор Косова и Метохије.

Вековима је простор Косова и Метохије пустошен ратовима и другим несрећама али је и поред тога преостао један број споменика са драгоценим фрескама и ризницама. Готово у сваком граду или селу „преживљавале“ су мале цркве које су рушене и обнављане, или до данас остале само црквишта или рушевине црква. А тамо где нису остале ни рушевине ни било какви трагови њиховог постојања остали су географски епоними (црквени долови, брегови и лугови, њиве и ливаде; црквени и калуђерски кладенци, потоци и извори; гробови и гробишта; мостови и бродишта) са циљем да сачувају успомену на давна времена кад су тамо били српски споменици културе.

Са изузетком Дечанске, делимично Грачаничке и Пећке ризнице нестало је на хиљаде покретних споменика, икона, богослужбених књига, сасуда, звона и осталог. Слично стање је и са српским повељама, рукописима и штампаним књигама цркава и манастира са Косова и Метохије.

И поред бројних недаћа остало је наслеђено од српске националне баштине на простору Косова и Метохије још доста тога, као доказ народног, духовног, културног и српског идентитета и подсећање на државотворност, веру и огњиште српског народа.

После вишевековног опстанка Срба на Косову и Метохији, друга половина 20. века био је припремни период за фактичко изузимање простора Косова и Метохије из састава Србије, који је практично и реализован 1999. године, протекторатом на основу Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација и главног циља да се ново стање формализује креирањем новог статуса, којим се укида српско државно право на Косово и Метохију као интегралном делу Србије.

За Србе православне вере Косово и Метохија није питање митске прошлости, географије, није социјално питање, ни историјско косовско, већ питање постојања и опстанка једног народа. Сталним насиљем, пљачком и узурпацијом манастира и других споменика култура и градитељства онемогућава се, економски опстанак, и тиме се последично елиминише српско становништво.

Елиминацијом становништва православне светиње Косова и Метохија се тиме лишавају и верника, чиме се духовно „умртвљују“ и своде на објекте – споменике, који се потом могу срушити или изменити идентитет (од српских православних постати косовски-„нових албанских православаца, што најбоље илустују подаци из кандидатуре Косова за пријем у УНЕСКО).

Каква год да је била, или је тренутна или будућа судбина, девастираних православних светиња на Косову и Метохији, с оне стране административне границе Србије и Косова и Метохије, ови девастирани манастири, цркаве и споменици културе, живеће у подсвести сваког православца. Они ће сведочити о части и достојанству сваког хришћанина, који је те храмове кроз векове изградио, као и њиховим подвизима којима је настојао да их још из периода Осмалијског царства, сачува од заборава, срамоте и подлости других народа, који су уништили или у чијем присуству је настало разарање, у доле наведени списковима, културно благо српског, али и светског, културног наслеђа.

Спацијалне заштитне зоне

Специјализована јединица полиције за културно наслеђе патролирају на 24 локалитета, укључујући 22 цркве и манастире СПЦ. Наслеђе Српске православне цркве и верски локалитети уживају бољи статус захваљујући специјалним заштитним зонама, али, неконтролисан развој угрожава заштиту локалитета у овим зонама.

Иако је ОЕБС уочио позитивне кораке у институционалном поштовању Закона о специјалним заштитним зонама, неконтролисан развој, углавном бесправна градња и рушење објеката наслеђа, и даље изазива забринутост због начина на који утиче на заштиту локалитета специјалних заштитних зона на којима су српске светиње.

На то утиче и чињеница да су од 2014. године представници општина, као што су председник општине или општински одбор за безбедност у заједници (ООБЗ), осудили свега 18 од 247 инцидената, због чега ОЕБС препоручује неопходно ојачавање напора да се јавно осуде инциденти против локалитета верског и културног наслеђа.

• Девастирање православних светиња на Косову и Метохији у средњем веку
• Девастирање православних светиња на Косову и Метохији у светским ратовима
• Девастирање православних светиња на Косову и Метохији до распада СФРЈ
• Девастирање православних светиња на Косову и Метохије у време НАТО бомбардовања СРЈ
• Списак девастираних православних цркава и манастира на Косову и Метохији 1999.
• Списак девастираних православних светиња на Косову и Метохији у 21. веку

Данас светом круже информације неких западних посленика, сувих рационалиста а и неких међу Србима о некритичким ставовима српских Православца склоних митоманији и претеривању о „српском миту о Косову“ који је настао само зато да би био стављен „у функцију“ не знам којег и како све називаног српског „национализма“.

Међутим код оних разумнијих људи у свету, поставља се питање како митоманијом објаснити чињенице да на тако малом географском простору какав је Косово и Метохија, једва стотону километара у круг, Српски Православни народ и његова Црква имају 1.300, и словима хиљаду триста цркава и манастира који потичу из периода од 12. до 20. века, који су подизаних и обнављани у континуитету пуних осам векова, било у слбоди или ропству, било у слављу или патњи, у вишевековном страдању непризнатом од хришћанске Европе, почев од петовековног турског, донедавног полувековног комунистичког и овог најновијег крајвековног и крајмиленијумског албанског-натовског страданија.

• Јеромонах (Епископ) Атанасије Јевтић од Косова до Јадовна (Путни записи)
• Напади на цркве на КиМ потенцијал за нови погром („Политика”, 13. мај 2021)
• ОЕБС: У порасту број напада на православне цркве и гробља на КиМ - Вест објављена на РТС Београд, 19. јула 2022.

• Културна добра косовско-метохијског подручја, сведочанство вековног присуства Срба на овим просторима - www.rts.rs 12.5.2023.