Kontrapunkt

Kao kompoziciona tehnika, kontrapunkt se nalazi u mnogim muzičkim stilovima, uključujući srednjovekovnu muziku, gamelan, i muziku zapadne Afrike. U kontekstu zapadne klasične muzike, kontrapunkt se odnosi na teksturu polifonije, koja je razvijena tokom kasnog srednjeg veka i rane renesanse i nalazi se u većem delu perioda zajedničke prakse, posebno u baroku. Izraz potiče od latinskog punctus contra punctum sa značenjem „tačka u odnosu na tačku“, tj. „nota protiv note“.

Primer kontrapunkta

Ekstrakt iz Fuge br. 17 u A-molu, BWV 862, iz knjige 1 Dobro temperovanog klavira po Bahu

---

Imate poteškoće pri reprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

U zapadnoj pedagogiji kontrapunkt se predaje kroz sistem vrsta (pogledajte ispod).

Izraz „kontrapunkt“ korišćen je za označavanje glasa ili čak cele kompozicije. Kontrapunkt se fokusira na melodijsku interakciju - samo sekundarno na harmonije proizvedene tom interakcijom. Po rečima Džona Rana:

Teško je napisati lepu pesmu. Teže je napisati nekoliko pojedinačno lepih pesama koje, kada se istovremeno pevaju, zvuče kao lepša višeglasna celina. Unutrašnje strukture koje kreiraju svaki od glasova odvojeno moraju da doprinesu nastajanju strukture polifonije, koja zauzvrat mora ojačati i komentarisati strukture pojedinačnih glasova. Način na koji se to detaljno postiže je ... „kontrapunkt“.

Rad koji je započeo Guerino Mazola (rođen 1947) dao je matematičku osnovu teoriju kontrapunkta. Mazolin model posebno daje strukturni (a ne psihološki) temelj zabranjenih paralela petine i disonantne četvrtine. Oktavio Ogastin je proširio model na mikrotonalni kontekst.

Postoji mnogo primera melodija pesama koje zajedno dobro zvuče kada se izvode istovremeno. Na primer, „Frer Žak“ i „Tri slepa miša“ eufonično se kombinuju kada se pevaju zajedno. Brojne popularne pesme koje dele istu akordnu progresiju takođe se mogu pevati zajedno kao kontrapunkt. Poznati par primera je „Moj put“ u kombinaciji sa „Životom na Marsu“.

Bahov trodelni Izum u F-molu kombinuje tri nezavisne melodije:

 

Prema pijanisti Andrasu Šifu, Bahov kontrapunkt uticao je na kompoziciju Mocarta i Betovena. U razvojnoj sekciji uvodnog pokreta Betovenove Sonate za klavir u E-molu, Betoven pokazuje ovaj uticaj dodavanjem „divnog kontrapunkta“ jednoj od glavnih tema.

 

Dalji primer fluidnog kontrapunkta u kasnom Betovenom delu može se naći u prvoj orkestrarskoj varijaciji na temu „Oda radosti“ u poslednjem delu Betovenove Simfonije br. 9, taktovi 116–123. Čuvena tema se čuje na violama i violončelima, dok „basovi dodaju bas-liniju čija puka nepredvidljivost daje utisak da se spontano improvizuje. U međuvremenu solo fagot dodaje kontrapunkt koji ima slično improvizovan kvalitet.“

 

U preludiju opere Ričarda Vagnera Majstori pevači iz Nirnberga, istovremeno se kombinuju tri teme iz opere. Prema Gordonu Džejkobu, „Ovo je univerzalno i pravedno hvaljeno kao izvanredan podvig virtuoznosti.“ Međutim, Donald Tovej ističe da se ovde „kombinacija tema ... za razliku od klasičnog kontrapunkta, zaista se ne kombinuje u potpunu ili eufoniju harmoniju.“

 

Jedan spektakularni primer kontrapunkta sa pet glasova može se naći u finalu Mocartove Simfonije br. 41. (Simfonija „Jupiter”) Ovde se pet melodija istovremeno kombinuje u „bogatoj tapiseriji dijaloga“:

 

Pogledajte takođe invertabilni kontrapunkt.

 

 

Vrste kontrapunkta su razvijene kao pedagoško sredstvo u kojem studenti napreduju kroz nekoliko „vrsta“ sve veće složenosti, sa vrlo jednostavnim delom koji ostaje konstantan poznat kao cantus firmus (latinski za „fiksnu melodiju“). Vrste kontrapunkta generalno kompozitoru nude manje slobode od drugih tipova kontrapunkta i zato se to naziva „strogim” kontrapunktom. Učenik postepeno stiče sposobnost pisanja „slogodnog” kontrapunkta (to jest, manje rigorozno ograničenog kontrapunkta, obično bez kantus firmusa) prema datim pravilima. Ova ideja je postojala bar od 1532. godine, kada je Điovani Marija Lanfranko opisao sličan koncept u svojoj knjizi Scintille di musica (Breša, 1533). Mletački teoretičar iz 16. veka, Zarlino razradio je ideju u svom uticajnom delu Uspostavljanje harmonije. Kontrapunkt je prvi put u kodifikovanom obliku predstavio Lodoviko Zakoni 1619. godine u svojim Muzičkim vežbama. Zakoni je, za razliku od kasnijih teoretičara, uključio nekoliko dodatnih kontrapunktnih tehnika, kao što je invertibilni kontrapunkt.