Шота Галица

у областима на граници са Албанијом након Балканских ратова 1912. године.

Шота Галица
Азем Галица и Шота Галица, вође качака из Дренице.
Име по рођењу	Ћерима (Хаљиљ) Радишева
Датум рођења	1895.
Место рођења	Радишево,  Османско царство
Датум смрти	1927.
Место смрти	Фуша Кроја [sq],  Албанска република

Албански качаци у граничном појасу југа Србије према Албанији предвођени Аземом и Шотом Галицом 1919. године подижу устанак и спроводе серију напада на западу Косова, у пограничном појасу на југу Србије према Албанији, са жељом прогона локалног српског становништва, који би потом био припојен Албанији. Качаци су у области Дренице чак успели да створе тзв. неутралну зону, која је трајала између 1921. и 1923. године. Ову „ослобођену“ област Албанци су неформално звали Мала Албанија (алб. Arbëria e Vogel). Крајем септембра 1924. године југословенска војска је у великој акцији уз опсежну употребу артиљерије разбила већину качачких банди и ликвидирала њихове вође. Азем Галица је у овој борби смртно рањен, а Шота је и после његове смрти наставила да се бори, преузевши вођство над његовим четама. Она се 1927. године повукла у Албанију, где је и умрла. Остала је запамћена по изреци: „Живот без знања је као рат без оружја“.

Албански националисти су користили име популарне фолклорне игре шота да је повежу са Шотом Галицом. Тако се појавила и измењена верзија текста песме на албанском језику певане уз исту музику, у којој се помиње „Аземова Шота“. Многи Албанци због тога данас погрешно верују да је игра названа по Шоти Галици.

Ово погрешно уверење је 2007. године ескалирало у неким српским круговима, када је Велимир Илић, министар у тадашњој српској влади, јавно утицао на то да се извођење песме „Шоте мори, шоте“ трајно забрани на Сабору трубача у Гучи. Вечерње новости су тим поводом објавиле текст у којем је декан косовско-митровичког универзитета Драги Малинковић изнео тврдњу да је песма настала као свадбени поклон Азема Бејте његовој жени Шоти, као и наводно усмено предање косовских Срба по којем је Шота Галица, из освете после погибије мужа, бацила у ватру шесторо српске деце певајући ову песму. Ово предање, по речима самог Малинковића, нема утемељење у историји. Међутим, ни Малинковићева изјава о настанку песме се не поклапа са историјским подацима о ауторима ове новокомпоноване српске песме настале 70-их година 20. века, инспирисане фолклорном игром, а за коју је музику написао Драган Александрић, а речи Радмила Тодоровић Бабић.