Ромен Ролан: француски аутор (1866-1944)

јануар">29. јануар 1866 — Везле, 30. децембар 1944), био је француски књижевник, драматург и музиколог, један од највећих мистика француске литературе 20. века. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1915. године.

Ромен Ролан
Ромен Ролан 1915. године
Лични подаци
Пуно име	Ромен Ролан
Датум рођења	(1866-01-29)29. јануар 1866.
Место рођења	Кламси, Француска
Датум смрти	30. децембар 1944.(1944-12-30) (78 год.)
Место смрти	Везле, Француска
Образовање	Виша нормална школа, Лицеј Луј Велики
Награде	Нобелова награда за књижевност

Био је дубоко заинтересован и активно укључен у битна социјална, политичка и духовна збивања, укључујући "аферу Драјфус", феномен комунизма, борбу против нацизма, пацифизам.

По књижевном усмерењу био је хуманиста и недогматски моралиста, а у личном животу одан демократским идеалима. Уживао је светску славу и називан је „савешћу свог времена”.

Ромен Ролан родио се у Кламсију, граду у региону Бургоња источном делу централне Француске. Са 14 година отишао је у Париз, где се уписао на Вишу нормалну школу. У Паризу се упознао са делима Спинозе и Толстоја и развио страст за музиком. Дипломирао је историју 1889. године, а 1895. докторирао на музикологији са тезом „Историја европске опере пре Лилија и Скарлатија“. Две године школовао се и у Риму. По завршетку студија кратко време је предавао уметност и музикологију, а онда је 1912. напустио место предавача да би се у потпуности посветио писању.

Ролан је био пасионирани љубитељ уметности: опере, Микеланђела, Скарлатија, Бетовена. Био је лични пријатељ Рихарда Штрауса. Дивио се пацифистичким идејама Лава Толстоја и индијских мислилаца у предвечерје Првог светског рата. О овим идејама је размењивао мишљења са Гандијем и Тагором. Био је мистик и пацифиста, проучавао јогу, индијску филозофију и духовност. Године 1929. основао је Међународно биогентичко друштво, које промовише мир и одржив и хармоничан начин живота.

Године 1914. преселио се у Швајцарску, где је живео до 1937. када се вратио у родну Француску. Умро је 1944. године у Везлеу, градићу у истоименој општини, у региону Бургундија-Франш-Конте у централној Француској.

Без обзира на жанр, Роланово дело има за тему људску потрагу за срећом, смислом и истином. Да би описао природу својих романа у циклусима сковао је термин „roman fleuve” (у буквалном преводу „роман река"). Прву књигу је објавио 1902. године, када је већ имао 36 година. У почетку је писао драме, али је био неуспешан у својим покушајима да допре до широке публике. Своје драме је сакупио у два циклуса: Трагедије вере (франц. Les Tragédies de la foi из 1913. и Позориште револуције (франц. Le Théâtre de la révolution из 1904, који обухвата 12 драма међу којима и приказ Драјфусове афере.

Светски познат постао је романом Жан Кристоф објављеним у 10 томова, од 1904. до 1912. године, за који је 1915. добио Нобелову награду. Следе Кола Брењон (дело у духу Раблеове галске традиције), још један циклус, у 7 томова, Очарана душа (1922—1933), приповетке међу којима је једна од најпознатијих Петар и Луција и низ других дела. Рпланово музичко образовање одразило се и на композицију његових романа.

Посебну пажњу заслужују романсиране биографије Лудвига ван Бетовена, Микеланђела Буонаротија, Лава Толстоја, Фридриха Хендла, Махатме Гандија. Не мање значајни и његови Мемоари, Дневник и постхумна издања коресподенције са низом истакнутих личности Европе, Азије и Америке.

Осим лепе књижевности опробао се и у другим жанровима. У есеју Позориште за народ (франц. Le théâtre du peuple) залагао се за демократизацију позоришта, док је велику пажњу привукао и његов антиратни спис Изнад метежа, позив Француској и Немачкој да поштују истину и човечанство током међусобног сукуба у Првом светском рату.

Овај велики стилист снажно је утицао на своје савременике, а његова дела читају се и данас

Нобелову награду за књижевност Ромен Ролан добио је 1915. године за дело Жан Кристоф. У образложењу награде је речено: „... за допринос узвишеном идеализму књижевног дела, и за осећајност и љубав према истини које је користио у опису различитих личности.“ Награду је примио тек годину дана касније.

• Ролан, Ромен (1999). „Биографија”. Кола Брењон. Београд: Верзалпрес. ISBN 86-7388-122-6. 
• Радица, Богдан (26. 3. 1936). „Два сведока данашње Европе”. Нова Европа. Књига XXIX. Број 3. (Претражива дигитална библиотека). Приступљено 16. 10. 2023. 

 

Ромен Ролан на Викимедијиној остави.

 

Викицитат има цитате везане за чланак Ромен Ролан.

• Нобелова награда за књижевност 1915. Архивирано на сајту Wayback Machine (2. децембар 2001)
• Друштво Ромен Ролан
• French Association Romain Rolland