Прагматизам

Овај правац је настао у Америци крајем 19. века, а његови представници су Џон Дјуи, Чарлс Пирс и Вилијам Џејмс. Прагматици сматрају да наставак искуства, као и његова природа, долазе као резултат раније предузете „акције“ с циљем да иста постане почетна тачка за размишљање. Само искуство настаје узајмним процесом трансакције организма и околине у којем се субјекат и предмет надограђују. Прагматично сазнање се води интересима и вриједностима. Будући да је стварност предмета немогуће спознати без искуства, истинске тврдње је једино могуће потврдити кроз испуњавање одређених експерименталних услова.

Прагматизам изражава веру у модерну технологију и он је израз индустријске цивилизације савременог друштва. Прагматизам учи да циљ „филозофирања“ мора бити практична корист. Ова идеја се налази свуда па и у религији и може се лако изразити овим темељним учењем:

Бољи је грам искуства, него товар теорија.

Овај филозофски правац сматра да су идеје добре само као план деловања и да имају вредност према учинку - према користи. Када се идеје слажу са стварношћу помажу нам да се лакше сналазимо, прилагодимо. За прагматисте, истинита је она идеја која је корисна. Критике прагматизма су сличне критикама позитивизма, а оне се фокусирају на једноставно гледање ових праваца и на занемаривање вредности теоретског разматрања.

Прагматизам је филозофско схватање према коме практична корист и деловање представљају основни критеријум за процењивање да ли су сазнајни искази смислени и истинити. На његов развој утицали су позитивизам, енглески емпиризам и утилитаризам. Може се сматрати једном модификацијом верификационизма.

Сама реч води поријекло од грчке речи прагма (дело, деловање, чин). Појам корисно употребљава се у прагматизму различито: понекад у смислу појединачне, али чешће у смислу опште друштвене користи или добра.

Прагматистички метод решава теоретске спорове тако што из разматраних ставова изводи практичне последице, а затим прихвата оне ставове чије су последице корисније или прихватљивије. Ако неки ставови не производе никакве практичне последице, они се одбацују као бесмислени.

За разлику од позитивиста, прагматисти не одбацују метафизику у потпуности, јер прихватају сва веровања која имају корисне последице, без обзира да ли су метафизичка или нису. Из таквог става произилази толерантан однос према различитим научним, моралним, религиозним и политичким питањима. У складу с тим, они се разликују од позитивиста и по томе што сматрају да и вредности могу бити предмет сазнања и да сама научна сазнања зависе од друштвених вредности. С друге стране, слично позитивистима, они придају пресудан значај науци у друштвеном животу, али се од њих разликују по томе што истинитост и смисаоност сазнајних исказа одређују на основу друштвене користи, а не искључиво на основу чисто научне проверљивости.

Порекло

Прагматизам као филозофски покрет започео је у САД-у око 1870. године. Чарлс Сандерс Пирс (и његова прагматичка максима) сматра се одговорним за развој прагматизма, уз 20-овековне филозофе Вилијама Џејмса и Џона Дјуиа.

Прва писана употреба термина настала је од стране Вилијама Џејмса 1898. године, који је одао признање Пирсу као мислиоцу који је сковао термин током раних 1870-их. Џејмс је сматрао да основу прагматизма представља Пирсова едиција "Илустрације логике науке" (укључујући "Како учинити наше идеје јасним" (1877)).

Листа прагматиста

• Америчка филозофија