Октав Мирбо

фебруар">16. фебруар 1848 — Париз, 16. фебруар 1917) био је француски новинар, полемичар, књижевни критичар, романсијер и драмски писац. Једна је од најинтересантнијих и најоригиналнијих фигура књижевног света из периода Belle epoque. Велики је био демистификатор.

Октав Мирбо
Француски новинар, полемичар, књижевни критичар, романсијер и драмски писац
Лични подаци
Датум рођења	(1848-02-16)16. фебруар 1848.
Место рођења	Тревиер, Француска
Датум смрти	16. фебруар 1917.(1917-02-16) (69 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Званични веб-сајт
mirbeau.asso.fr

После дугогодишњег „проституисања“ свога пера и писања за новац у туђе име, Октав Мирбо је доживео успех првим романом који је потписао својим именом, Голгота (Le Calvaire, 1886). Затим је објавио Опата Жила (L'Abbé Jules, 1888), први француски роман у коме се осећа утицај Достојевског, и Себастијена Рока (Sébastien Roch, 1890), узбудљиву приповест о силовању једног малолетника од стране католичког свештеника. Његова два најчувенија романа су Врт мучења (Le Jardin des supplices, 1899), у коме показује “закон убиства” који управља људским друштвима, и Дневник једне собарице (Le Journal d'une femme de chambre, 1900), оштру сатиру уперену против француског друштва из “Belle Époque”, роман према коме су Жан Реноар (1946) и Луис Буњуел (1964) снимили филм. У своја два последња романа, Регистарска таблица 628-Е (La 628-E8, 1907), у коме је реч о путовању аутомобилом кроз Белгију, Холандију и Немачку и Динго (Dingo, 1913), чији је јунак његов сопствени пас, Мирбо одбацује поетику реалистичког романа XIX века.

У позоришту, Мирбо је тријумфовао својом великом комедијом нарави и карактера, Посао је посао (Les affaires sont les affaires, 1903), у којој се појављује нови тип пословног човека, Изидор Леша. Приказано је и његових шест сасвим модерних једночинки под насловом Фарсе и моралитети (Farces et moralités).

Ангажовани интелектуалац анархистичке инспирације, Мирбо је био страствени бранитељ капетана Алфреда Драјфуса и жестоко је критиковао политичке институције грађанског друштва и капиталистичку економију.

Уметнички критичар обдарен великом луцидношћу и добрим укусом, Мирбо је бранио Клода Монеа, Камија Писароа и Огиста Родена и открио Винсента Ван Гога, Камиј Клодел и Аристида Мајола. Његови чланци објављени су, у два тома, под насловом Естетичке битке (Combats esthétiques, 1993).

Прототип је ангажованог писца, он је анархиста и индивидуалац и велики демисификатор људске природе и институција које отуђују људе, тлаче их и убијају. Зачео је естетику откровења и одредио себи мисију да „оне који се понашају као да не виде присили да погледају Медузу у лице“. Зато је почео да преиспитује, не само буржоаско друштво и капиталистичку економију, него и владајућу идеологију и традиционалне књижевне форме, јер сви они доприносе умртвљавању савести и стварању лажне и непотпуне слике о нашој судбини и о судбини друштва. Нарочито се истицао у борби за напуштање тзв. реалистичког романа. Одбацујући натурализам, академизам и симболизам, нашао је свој пут негде између импресионизма и експресионизма, а велики број писаца двадесетог века његови су дужници.

 

• Le Calvaire (1886).
• L'Abbé Jules (Опат Жил) (1888).
• Sébastien Roch (1890).
• Dans le ciel (На небу) (1892—1893)
• Les Mauvais bergers (1897).
• Le Jardin des supplices (Врт мучења) (1899).
• Le Journal d'une femme de chambre (Дневник једне собарице) (1900).
• Les 21 jours d'un neurasthénique (21 дан једног неурастеника) (1901).
• Les affaires sont les affaires (Посао је посао) (1903)
• Farces et moralités (Фарсе и моралитети) (1904).
• La 628-E8 (1907).
• Le Foyer (Огњиште) (1908).
• Dingo (Динго) (1913).
• Un gentilhomme (1920).
• Contes cruels (1990).
• L'Affaire Dreyfus (1991).
• Lettres de l'Inde (1991).
• Combats esthétiques (Естетичке битке) (1993).
• Combats littéraires (2006).
• Correspondance générale (2003-2005-2009).
• Pierre Michel - Jean-François Nivet, Octave Mirbeau, l'imprécateur au cœur fidèle, Séguier, 1990.
• Pierre Michel, Les Combats d'Octave Mirbeau, Besançon, 1995.
• Samuel Lair, Mirbeau et le mythe de la Nature, Presses universitaires de Rennes, 2004.
• Cahiers Octave Mirbeau, n° 1-24, 1994-2013.

 

Октав Мирбо на Викимедијиној остави.

• Société Octave Mirbeau.
• Octave Mirbeau (Scribd).
• Éditions du Boucher (језик: француски).
• Dictionnaire Octave Mirbeau (језик: француски).
• Pierre Michel, Bibliographie d'Octave Mirbeau, 2006 (pdf.) (језик: француски).
• ОКТАВ МИРБО, ПРАВДОТВОРАЦ (језик: српски).
• Октав Мирбо, « Štrajk glasačâ » (језик: српски).
• Пјер Мишел « Sartr i Mirbo : Od mučnine do angažmana » (језик: српски).
• Пјер Мишел, « Случај Октав Мирбо » - Од књижевног пролетера до интелектуалца“ (Резиме) Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јануар 2012) (језик: српски).
• Пјер Мишел, « Виктор Иго у очима Октава Мирбоа » (Резиме) Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јануар 2012) (језик: српски).
• Jelena Novakovic, « Дон Жуан идеала »,Политика, 15/07/2017.