Израелске Одбрамбене Снаге

Израелске одбрамбене снаге
צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵל‎‎
Застава Израелских одбрамбених снага
Основана	26. мај 1948. год.; пре 75 година (1948-05-26)
Видови војске	Копнена војска Ратно ваздухопловство Ратна морнарица
Вођство
Министар одбране	Ехуд Барак
Начелник Генералштаба	Бени Ганц
Бројно стање
Војно способни	од 18
Број расположивих за војну службу	1.499.186 мушкараца, година 15—49, 1,462,063 жена, година 15—49
Број способних за војну службу	1.226.903 мушкараца, година 15—49, 1.192.319 жена, година 15—49
Број годишње стасалих за војну службу	50.348
Активни састав	187.000 (34. у свету)
Резервни састав	565.000
Трошкови
Буџет	16 милијарди долара (2011)
Проценат БДП	6,9%
Индустрија
Страни добављачи	САД  Немачка  Уједињено Краљевство  Француска  Италија  Јужна Кореја  Шпанија  Чешка  Словачка  Канада  Словенија  Босна и Херцеговина  Аустрија  Аустралија  Румунија  Мађарска  Србија  Индија  Колумбија  Бразил

Време оснивања израелске војске поклапа се с временом оснивања државе, годином 1948, а претечу данашњих одбрамбених снага ваља тражити у паравојним јединицама познатим под називом Хагана, посебно у оперативној грани Палмах.

Израелске одбрамбене снаге разликују се од оружаних снага осталих држава на више начина. Од свог настанка, ИОС су биле посебно осмишљене да одговарају јединственој безбедносној ситуацији у Израелу. ИОС су једна од најистакнутијих институција у израелском друштву, утичући на економију, културу и политичку сцену Израела.

Корени ИОС налазе се у јеврејским паравојним организацијама насталим на територији Палестине за време Друге Алије (1904—1914). Прва таква организација била је Бар-Гиора, настала у септембру 1907. године. Током Првог светског рата, претеча Хагане/ИОС била је Јеврејска легија у саставу британске војске. Након арапских побуна против Јевреја у априлу 1920. године, настала је Хагана.

Израелске одбрамбене снаге настале су након оснивања државе Израел, наредбом премијера Давида Бен-Гуриона, 26. маја 1948, којом се укидају све остале јеврејске оружане снаге и оснивају Израелске одбрамбене снаге. Нова армија се организовала током Арапско-израелског рата 1948. године у којем је новонастала држава Израел однела своју прву победу.

По завршетку рата из 1948. године, ИОС су се пребациле на конфликт ниског интензитета против палестинских герилаца. У Суецком рату, 1956. године, Израелска војска се доказала заузимајући Синајско полуострво, које је касније враћено Египту. 1967. године, у Шестодневном рату, Израел је од суседних арапских држава освојио Синајско полуострво, Појас Газе, Западну Обалу (укључујући Источни Јерусалим) и Голанску висораван, мењајући односе снага у регији, као и улогу ИОС. У предстојећим годинама, све до Јомкипурског рата, ИОС су водиле Рат исцрпљивања против Египта на Синају и погранични рат против Палестинске ослободилачке организације у Јордану.

Јомкипурски рат у потпуности је променио процедуре и прилаз ратовању Израелских одбрамбених снага. Дошло је до промена у организацији и више је времена посвећено обуци за конвенционално ратовање. У предстојећим годинама, улога војске поново се пребацила на конфликте ниског интензитета, уличне борбе и против-тероризам. ИОС биле су умешане у Либански грађански рат, где су покренуле Операцију Литани, у којој су истерале палестинске герилце из Либана. Од тада, главни фокус израелске војске су палестински милитанти, посебно током Прве и Друге Интифаде, Операције одбрамбени зид и Операције Ливено олово. Хезболах је такође растућа претња Израелу. Против Хезболаха, Израел је водио рат 2006. године.

Ратови у којима су учествовале Израелске одбрамбене снаге

• Арапско-израелски рат (1948—1949) — Почео је као шестомесечни грађански рат између Арапа и Јевреја у британској Палестини, а израелским проглашењем државе и интервенцијом неколико арапских држава прерастао је у прави рат.
• Операције одмазде — Низ операција спроведен од стране Израелских одбрамбених снага током 50-их и 60-их година прошлог века. Ове операције биле су одговор на терористичке нападе током којих су палестински милитанти прелазили из Сирије, Јордана, и Египта да би вршили герилске нападе на израелску војску.
• Суецки рат (Суецка криза) (октобар 1956)-Водио се између Египта и удружених снага Израела, Уједињеног Краљевства и Француске, које су се удружиле у тајни савез против одлуке египатског лидера Насера да национализује Суецки канал. Европске су се снаге у том рату бориле из економских разлога, док је Израел хтео отворени канал за своје бродове и окончање упада арапских герилаца из Египта.
• Шестодневни рат (јун 1967) — Водио се између Израела и његових арапских суседа: Египта, Сирије и Јордана. Ирак, Саудијска Арабија, Кувајт и Алжир такође су помагали арапским снагама, снабдевајући их људством и оружјем. У овом рату, Израел је освојио: Западну обалу од Јордана, Голанску висораван од Сирије, те Синај и Газу од Египта.
• Рат исцрпљивања (1968—1970) — Био је ограничени рат између Египта и Израела који се водио од 1968. до 1970. Отпочео га је Египат у намери да заузме Синајско полуострво које је изгубио у Шестодневном рату. Рат је завршио прекидом ватре 1970. са линијама разграничења између те двије државе која је остала непромењена.
• Јомкипурски рат (октобар 1973) — Рат између Израела и коалиције арапских земаља под вођством Египта и Сирије између 6. и 26. октобра 1973. Рат је почео на дан јеврејског празника Јом Кипур изненадним нападом Египћана и Сиријаца. Напали су Синај и Голанску висораван, које је Израел заузео 1967.
• Операција Литани (1978) — Израелска инвазија јужног Либана до реке Литани 1978. године. Војна операција била је усмерена против снага ПЛО-а, које се повлаче. Након тога Израел повлачи своје трупе из Либана.
• Либански рат (1982) — Израел је 6. јуна 1982. извршио инвазију на јужни Либан како би из њега истерао ПЛО. Против Израелске војске борили су се ПЛО, Сирија и Амал. Либански рат 1982. такође се назива и Први либански рат (у односу на Либански рат 2006).
• Либански грађански рат (1982—2000) — 22 године дуг отпор Либанаца против инвазије израелске војске и њихових савезника, либанских милитаната.
• Прва интифада (1987—1993) — Први велики устанак Палестинаца против Израела. Конфронтације су често називане „Рат камења”, због тога што је главно оружје демонстраната било камење.
• Друга интифада (2000—2005) — Талас насиља који је почео 28. септембра 2000. између палестинских Арапа и Израелаца; такође се назива Интифада ел Акса.
• Рат у Либану (2006) — Серија војних интервенција у Либану и северном Израелу која је ескалирала након што је Хезболах 12. јула 2006. упао у северни део Израела и отео 2 војника. Опште је прихваћено мишљење да је ово до данас највећи оружани сукоб у којем не учествују САД.
• Операција Ливено олово (2008—2009) — Војне акције Израела против Хамаса у појасу Газе који је избио последњих дана 2008. године. Операција је одговор Израела на ракетне и минобацачке нападе из појаса Газе на Израел. Израел је покренуо серију ваздушних удара против Палестинаца, а убрзо је отпочео и са копненом офанзивом.

Током 50-их и 60-их година прошлог века, Израел је просечно трошио 9% БДП-а на војску. Војни буџет значајно је порастао након Шестодневног рата и Јомкипурског рата. На свом врхунцу, 80-их, војни буџет износио је 24% израелског БДП-а, али након потписивања мировних споразума са Јорданом и Египтом пао је на 9%. 2008. године, Израел је на војску потрошио 16,2 милијарде долара (2.300 долара по становнику).

30. септембра 2009. министар одбране Ехуд Барак, министар финансија Јувал Стајниц и премијер Бенјамин Нетанјаху одобрили су додатних 1,5 милијарди израелских Шекела за војни буџет, због проблема са Ираном.

 

 

Технологија

ИОС поседују врхунско оружје и компјутерске системе. Део опреме долази из САД (јуришна пушка М4А1, СР-25 7,62 мм полу-аутоматски снајпер, ловачки авиони F-15 Игл и F-16 фајтинг фалкон, хеликоптери AH-64 Апач и AH-1 Кобра). Већина опреме је модификована за потребе израелске војске. Израел има развијену домаћу војну индустрију, која је произвела оружје и возила међу којима су: главни борбени тенк Меркава, ловачки авион Кфир, јуришне пушке ИМИ Галил и Тавор, те аутомат Узи. Израелци такође разматрају и развој властитих ратних бродова.

Најважнија достигнућа

Израелска војна индустрија позната је по својем пешадијском оружју, оклопним возилима, беспилотним летелицама и ракетама. Израел је такође развио и авионе међу којима су: ловачки авион Кифр (у резерви), ИАИ Лави (отказан) те систем за рано откривање и контролу ИАИ Фалкон.

Израел је једина земља на свету која има функционалан антибалистички систем на националном нивоу-систем Стрела (енгл. Arrow). Израел има способност да самостално лансира шпијунске сателите у орбиту. Ту способност поред Израела, поседују и Русија, САД, НР Кина, Јужна Кореја, Уједињено Краљевство, Француска, Италија, Немачка, Бразил, Индија и Украјина. Израелска војна индустрија развила је и сателите (Офек) и лансере (Шавит).

Познато је да Израел поседује нуклеарно оружје, иако Израелци то званично нису признали.