Епителско Ткиво: ткиво које облаже површине органа код животиња

Састоји се од великог броја густо збијених и међусобно повезаних епителских ћелија тако да садрже малу количину међућелијске супстанце и формирају континуирани слој. Својим базалним делом ћелије леже на базалној ламини подепителској ламини, плочастој структури коју сачињава ванћелијски матрикс. Покривају површину тела и унутрашњих органа, телесне шупљине, изводне канале ... Епителско ткиво се састоји од ћелија епитела. Епители су изграђени од ћелија које воде порекло од сва три клицина листа. У изградњи епитела, сем веома ретких изузетака никада не учествују крвни судови па се размена хранљивих материја и гасова врши посредно - преко везивног ткива које се налази између крвног капилара и епитела.

 

Нека епителска ткива су саграђена од једног слоја ћелија истог облика и функције и она се називају једнослојни епител, док су друга саграђена од ћелија које су распоређене у више слојева. Ова ткива се називају вишеслојни епител.

Једнослојни епители

Једнослојни епител може да буде различитог облика, у зависности од функције коју обавља, па се тако разликују:

• љуспаст (плочаст) епител, изграђен је од истоврсних ћелија чија је ширина много већа од висине;
• коцкаст епител, кога образују ћелије приближно једнаке ширине и висине;

• цилиндричан епител (високо призматични), граде ћелије чија је висина знатно већа од ширине.

Посебну групу једнослојних епитела представља тзв. лажно вишеслојан (псеудостратификован) епител. Састоји се од цилиндричних ћелија различитих и по морфологији (облик ћелије, облик и висина једра) и по функцијама па добија, посматран светлосним микроскопом, изглед вишеслојног епитела. Ако су ћелије снабдевене трепљама онда се говори о трепљастим лажно вишеслојним епителима.

Вишеслојни епители

Образовани су од већег броја слојева ћелија наслаганих један на други при чему је најдубљи (почетни) слој у контакту са подепителском ламином. Слојеви ћелија се међусобно разликују по облику.

Према облику ћелије деле се на:

• плочасте
• коцкасте
• цилиндричне.

Посебан тип вишеслојног епитела у коме долази до промене висине и наизглед и броја слојева ћелија у зависности од физиолошког стања органа, назива се прелазни епител или уротел пошто се налази само у неким деловима мокраћног система.

Класификација према функцији

На основу функције коју обављају у организму епители се могу поделити на:

• покровне (заштитне) који се према структури деле на једнослојне, лажно вишеслојне и вишеслојне;
• жлездане (секреционе)
• неуроепителе
• клицине (репродуктивне), граде их ћелије семеника и јајника
• апсорпционе, који на вршној површини имају микроресице
• респираторне (пнеумоцити)
• чулне (сензитивне)

Кроз ову класификацију истовремено су наведене и улоге које различити типови епитела обављају у организму.

Покожица (епидермис) покрива површину тела. Код бескичмењака је једнослојна и покривена кутикулом. Покожица кичмењака је вишеслојна при чему долази до орожњавања површинских слојева.

Рожна материја која испуњава ове ћелије може да гради различите творевине:

• крљушти
• перје,
• нокте,
• длаку
• копита и друге

Ендотел је врста епитела који облаже унутрашње површине телесних дупљи и крвних судова.

Епителске ћелије које стварају неки производ (слуз, ензиме, хормоне...) и процесом егзоцитозе га избацују у ванћелијску средину називају се жлездане (секреторне) ћелије. Жлездане ћелије образују жлездане епителе који заједно са другим ткивима граде жлезде.

Према типу секреције разликују се два основна типа жлезди:

• ендокрине (код кичмењака су добро развијене тако да граде читав систем) и
• егзокрине.
  • пљувачне,
  • знојне,
  • лојне,
  • млечне итд.

Међутим, има и жлезда које имају истовремено обе функције (нпр. јетра, панкреас, полне жлезде човека). Жлездане ћелије неких кичмењака (нпр. рибе) јављају се као појединачне и означавају се као пехарасте жлезде.

 

 

Епителна ткива имају као своје примарне функције:

• да заштите ткива која се налазе испод од зрачења, исушивања, токсина, инвазије патогена и физичке трауме
• регулација и размена хемикалија између основних ткива и телесне шупљине
• лучење хормона у циркулаторни систем, као и лучење зноја, слузи, ензима и других производа који се испоручују каналима^‍:91
• пружиње сензација
• Апсорбовање воде и варене храну у слузокожи дигестивног канала.

Ткиво жлезде

Гландуларно ткиво је тип епитела који формира жлезде путем савијања епитела и накнадног раста у основном везивном ткиву. То могу бити специјализована стубна или кубоидна ткива која се састоје од пехарастих ћелија, које луче слуз. Постоје две главне класификације жлезда: ендокрине жлезде и егзокрине жлезде:

• Ендокрине жлезде луче свој производ у екстрацелуларни простор где га брзо преузима циркулаторни систем.
• Егзокрине жлезде излучују своје производе у канал који затим испоручује производ у лумен органа или на слободну површину епитела. Њихови секрети укључују сузе, пљувачку, уље (себум), ензиме, пробавне сокове, зној итд.

Осећај екстрацелуларног окружења

Неке епителне ћелије су трепљасте, посебно у респираторном епителу, и обично постоје као слој поларизованих ћелија које формирају цев или тубул са цилијама које излазе у лумен. Примарне цилије на епителним ћелијама обезбеђују хемосензацију, термоцепцију и механосензацију ванћелијског окружења играњем сензорне улоге посредовања специфичних сигналних знакова, укључујући растворљиве факторе у спољашњој ћелијској средини, секреторне улоге у којима се растворљиви протеин ослобађа да би имао ефекат низводно од тока течности, и посредовање протока течности ако су цилије покретне.

Имуни одговор домаћина

Епителне ћелије изражавају многе гене који кодирају имунске медијаторе и протеине укључене у комуникацију ћелија-ћелија са хематопоетским имуним ћелијама. Резултирајуће имунолошке функције ових нехематопоетских, структурних ћелија доприносе имунолошком систему сисара („структурални имунитет“). Релевантни аспекти одговора епителних ћелија на инфекције су кодирани у епигеному ових ћелија, што омогућава брз одговор на имунолошке изазове.

 

Слајд приказује (1) епителну ћелију инфицирану са Chlamydia pneumoniae; њихова инклузиона тела приказана на (3); неинфицирана ћелија приказана на (2) и (4) која показује разлику између инфицираног и неинфицираног ћелијског језгра.

Епител који се узгаја у култури може се идентификовати испитивањем његових морфолошких карактеристика. Епителне ћелије имају тенденцију да се групишу и имају „карактеристичан уски изглед налик на тротоар“. Али то није увек случај, на пример када су ћелије изведене из тумора. У овим случајевима често је потребно користити одређене биохемијске маркере да би се извршила позитивна идентификација. Протеини средњег филамента у групи цитокератина се скоро искључиво налазе у епителним ћелијама, те се често користе у ту сврху.^‍:9

Канцери који потичу из епитела класификовани су као карциноми. Насупрот томе, саркоми се развијају у везивном ткиву.

Када се епителне ћелије или ткива оштете од цистичне фиброзе, оштећују се и знојне жлезде.