Лексо Саичић

август">5. август 1873 — Цетиње, 19. (6) април 1911) био je црногорски и руски официр. Поријеклом је из српскога племена Васојевићи. Остао је упамћен по умијећу руковања сабљом. Као капетан црногорске војске током руско-јапанскога рата победио је у двобоју јапанског официра.

Лексо Саичић
Лексо Саичић
Лични подаци
Пуно име	Александар Саичић
Датум рођења	(1873-08-05)5. август 1873.
Мјесто рођења	Виницка код Берана, Османско царство
Датум смрти	19. април 1911.(1911-04-19) (37 год.)
Мјесто смрти	Цетиње, Краљевина Црна Гора
Војна каријера
Служба	1889–1911.
Војска	Књажевина Црна Гора Краљевина Црна Гора Руско царство
Род	Пешадија
Чин	Капетан
Учешће у ратовима	Руско-јапански рат

 

Александар Саичић се родио у Виницки, код Берана. Био је син Васе Саичића, команданта у црногорској војсци, а имао је и стрица Тодора. Основну школу је завршио, а гимназију уписао на Цетињу као питомац књаза Николе. Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд гдје похађа Пешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори где је постављен за ађутанта Васојевићке бригаде. Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Истанбул где ступа у турску војску као поручник царске гарде гдје службује три године.

Учествовао је у Руско-јапанском рату. Црногорски одред у том рату је предводио Јован Липовац. Лексо је остао упамћен јер је 1905. убио јапанског ратника у двобоју пред битку. Иако се говори да је победио самураја, они су укинути у Јапану укидањем феудализма 1871. Због ове побједе одликован је руским ордењем. Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственског (Рожественский, Зиновий Петрович) и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији је унапређен у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског змајског пука. Сабља којом је савладао јапанског ратника данас се чува у Војном музеју у Москви.

Своје успомене и утиске из рата је прибјележио у једној књизи.

Нешто пре априла 1911. је у црногорском двору у Цетињу избио пожар, а Лексо је у покушају да спаси неке књиге скочио са другог спрата и тешко се повредио, а затим и разболео. Током његове болести га је лијечио војни лекар др Мило Иличковић. За његово здравље су се редовно распитивали чланови владајуће династије краљ Никола, краљица Милена и престолонаслиједник Данило, док су га скоро свакодневно посјећивали кнез Мирко са супругом Наталијом, кнез Петар и кнегиња Вјера. Поред њих, редовно га је посећивао и посланик Аустроугарске барон Владимир Гизл фон Гизлинген са супругом. Кнез Петар га је на сам дан смрти пар пута посетио, и са њим разговарао.

После дужег боловања преминуо је у сриједу увече 19. (6) априла 1911. у Цетињу. Четири дана послије њега је у Никшићу преминуо Стојан Ковачевић, један од вођа Херцеговачког устанка. Саичић је сахрањен у петак ујутру уз велико присуство грађана. Сахрани су између осталих присуствовали и најмлађи син краља Николе принц Петар, министри актуелне владе Лазара Томановића, посланик Аустроугарске барон Гизл, пуковници Потапок, Егорјев и Колосов, цијели официрски кор и чета питомаца официрске школе. Капетан Ђорђе Драговић је на гробу одржао опроштајни говор.

Био је ожењен Милицом са којом је имао троје дјеце: сина Владимира и ћерке Милицу и Јелену. Имао је и стрица Тодора, и браћу Мила, Милована и Мирка.

  Руска империја Ови ордени су додељени за време Руско-јапанског рата (1904−5)

•   - Орден Светог Владимира IV степена са мачевима и бантом.
•   - Орден Свете Ане III и II степена.
•   - Орден Светог Станислава II и III степена са мачевима и бантом.
• Руска рањеничка медаља.

  Кнежевина и   Краљевина Црна Гора

• Црногорска медаља за храброст.
• Споменица 50. године владавине краља Николе.

  Краљевина Италија

•   - Орден круне.

• Отац Васо Саичић је такође био истакнути командант у војсци Црне Горе.
• Написао је књигу о својим утисцима и успоменама из руско-јапанског рата.
• Због тога што су самураји укинути одредбом из 1871. о укидању феудализма у Јапану, Лексо није могао поразити самураја у борби, већ неког официра који је евентуално имао самурајско поријекло.
• Скоро сви чланови династије Петровић Његош су се распитивали о њему и посећивали га, а принц Петар га је посетио на дан смрти, и присуствовао му је на сахрани. Поред њих, редовно га је посећивао и посланик Аустроугарске Владимир Гизл фон Гизлинген. Он је око три године након тога уручио Јулски ултиматум Србији са места посланика Аустроугарске у Србији.
• Од породице је имао жену Милицу, сина Владимира, ћерке Милицу и Јелену, стрица Тодора, и браћу Мила, Милована и Мирка.