Ханука

То је прослава победе Израелаца против хеленистичких завојевача у доба Антиоха IV Епифана. Овај владар је желео да насилним путем хеленизује Јевреје, па их је на многе начине, углавном веома суровим методама, спречавао у вршењу њихових религиозних дужности. Бранио је обрезивање, а на крају је у јерусалимски Храм поставио статуу Зевса Олимпијског, што је за Јевреје представљало чин страшног безбожништва и националног понижења. Тај се догађај, према апокрифној (по православном учењу деутероканонској) Првој књизи Макавејској, догодио 167. г. пре Христа. Тада је свештеник Матија, из Хасмонејске (в. Хасмонејци) династије, са својих пет синова подигао устанак. После његове смрти, команду над устаницима преузима његов син Јуда назван Макавеј (чекић) — Јуда Макавеј. Након три године ратовања непријатељ је био потиснут из већег дела земље, Јерусалим ослобођен, туђински кипови порушени, а Храм очишћен и освећен (ханука). Победа над непријатељима је слављена током осам дана.

У Талмуду је забележена легенда према којој је у Храму било оскрнављено све уље намењено обредним светиљкама. Остала је само једна посуда која није била оскрнављена а у њој је било уља довољно за један дан. Међутим, светиљка је горела свих осам дана. Тако је паљење светиљки током овог празника постало народни обичај што је касније и озакоњено у Талмуду. Првог дана се пали једна светиљка, а касније сваког дана по још једна и тако до осам. Из ових разлога су настали и осмокраки свећњаци, који се данас називају ханукија, да би се разликовали од седмокраких (в. Менора). Овај празник обично пада у децембру, тада се у кући не ради ништа, а породица обично седи око стола и игра се зврчком, која се на јидишу назива трендел.