Карађорђева Србија

до 1813. године.

Карађорђева Србија
Застава Грб
Србија 1809. године
Географија
Континент		Европа
Регија		Балкан
Престоница		Топола, Београд
Друштво
Службени језик		српски
Религија		православље
Политика
Облик државе		устаничка држава
— Велики вожд		Карађорђе Петровић
— Премијер		Председници Правитељствујушчег совјета: Матеја Ненадовић, Младен Миловановић, Јаков Ненадовић, Карађорђе Петровић
Законодавна власт		Правитељствујушчи совјет сербски
Историја
Историјско доба		нови век
— Оснивање		1804.
— Укидање		1813. (9 год.)
— Статус		бивша држава
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно		24.440 (у највећем обиму) km²
Земље претходнице и наследнице Карађорђеве Србије
Претходнице:		Наследнице:
	Смедеревски санџак (Османско царство)	Смедеревски санџак (Османско царство)
	Кочина Крајина	Кнежевина Србија

Карађорђева Србија није имала сталне границе, јер су се оне мењале с обзиром на линију фронта према Османском царству. Обухватала је цео Смедеревски санџак (Београдски пашалук) и околна подручја. У границама устаничке Србије су привремено била и подручја око Ниша, Лесковца, Новог Пазара, Бијелог Поља, Пријепоља, Зворника, Бијељине и Видина.

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и шест околних нахија против Османског царства у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву фазу српске револуције. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у кратком временском интервалу ослободе пашалук и околна подручја. Као тековина устанка, створена је устаничка држава, која се у изворима назива Карађорђева Србија.

Године 1806. је закључен Ичков мир, којим је Османско царство фактички признало Србију као вазалну државу. Међутим, због прекида односа и рата између Османског царства и Русије, Србија одбацује уредбе Ичковог мира и наставља рат.

До слома устаничке државе дошло је 1812—1813. Руси, савезници устаника, морали су да се повуку назад у Русију јер је Наполеон нападао. Због њега су Руси били принуђени да потпишу и Букурештански мир. По осмој тачки тога мира, Срби би добили аутономију а Турци би се вратили у Београд и поново управљали Србијом. Устаници то нису прихватили, јер би све оно за шта су се изборили пало у воду. Турци су Србију напали са југа, истока и запада. Иако је погинуло много Турака, отпор је био сломљен 7. октобра 1813. Турци улазе у Београд и успостављају управни апарат и организацију каква је постојала пре избијања устанка 1804. Први српски устанак је угушен, а Карађорђе са неколицином вођа устанка бежи у Аустрију.

Основе државности у устаничкој Србији постављене су радом Народне скупштине, Правитељствујушчег совјета и доношењем законика. 14. августа 1805. године, на Скупштини устаничких старешина у Борку, донета је одлука о оснивању Правитељствујушчег совјета сербског као централног органа власти у устаничкој Србији, а ради решавања разних животних питања. Међу појединим устаничким и нахијским старешинама постојале су тежње да се Совјетом донекле ограничи Карађорђева власт.

Совјет је нарочито радио на организовању сеоских, кнежинских и нахијских судова, а он сам је до 1811. деловао као врховни суд. Временом је Совјет обављао све више послова, одигравши значајну улогу у организовању власти и функционисању устаничке државе.

Велика школа Ивана Југовића је била први заметак високе наставе у Србији. Југовићева Велика школа је основана 1808. године у Београду и била је школа посебног карактера.

• Почетак буне против дахија
• Збор у Орашцу
• Остружничка скупштина
• Карађорђе Петровић
• Списак знаменитих личности Првог српског устанка
• Руско-турски рат (1806—1812)
• Организација власти и право устаничке Србије

• Стојанчевић, Владимир (1981). „Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII века до 1839”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—158.