Снежна Гуска

Име је добила по свом изразито белом перју. Род ове птице је споран. Америчко орнитолошко друштво и BirdLife International стављају ову врсту и све друге беле гуске у род Chen, док друге институције традиоционално стављају ове врсте у род сивих гуски Anser. Латински назив Caerulescens значи плавкаста или плавичаста.

Снежна гуска
Статус угрожености
Најмање угрожен  (IUCN 3.1)
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Anseriformes
Породица:	Anatidae
Род:	Anser
Врста:	A. caerulescens
Биномно име
Anser caerulescens (Linnaeus, 1758)
Подврсте
C. c. caerulescens (Linnaeus, 1758) C. c. atlanticus (Kennard, 1927)
Територија снежних гусака:   Предели за парење   Предели за презимљавање
Синоними
Anser caerulescens

Ове гуске се паре на северу (Гренланд, Канада и Аљаска) а презимљују јужније; од југозападне Британске Колумбије па све до делова САД и Мексика. Сваког пролећа се враћају своме гнезду на арктичкој тундри.

Снежне гуске се појављују у две боје: бела са црним врховима крила и сива/плава са белом главом, вратом и репним делом. Обе варијанте имају розе ноге и црни кљун (код белих само као пруга на саставима кљуна), на младунчадима ове боје нису светле као код одраслих примерака. Глава им може бити рђаво-браон боје а као последица минерала у земљишту где се хране. Врло су гласне и могу се чути и са веће удаљености (преко 1 km).

Некада се сматрало да су ове две варијанте различите врсте због њихове различите боје али како се паре међусобно и деле исто станиште данас се сматрају једном врстом. Ова врста је подељена у две подврсте на основу њихове величине и географије, међутим како разлика у њиховој величини није велика неки оспоравају ову поделу. Мања подврста C. c. caerulescens живи од централне Канаде до Беринговог мореуза, њена висина се креће од 64 до 79 cm а тежина од 2.05 до 2.7 kg. Већа подврста C. c. atlanticus се гнезди у североисточној Канади, просечно тежи око 3.2 kg (може тежити и до 4.5 kg). Распон крила за обе подврсте се креће од 135 до 165 cm. Плаве варијанте гуске су реткост у већој подврсти (C. c. atlanticus) и у источним популацијама мање подврсте (C. c. caerulescens).

Дугорочни парови се формирају у другој години стим што парење не почиње пре треће године. Женке се паре на истом месту где су се и излегле.

Снежне гуске се обично гнезде у колонијама, гнежђење обично почиње крајем маја или почетком јуна зависно од временских услова. Женка бира место за гнездо (углавном је у питању неко узвишење) и гради исто. Пошто положи 3-5 јаја женка лежи на њима 22 до 25 дана, младунчад напуштају гнездо у рок од неколико сати од излегања, сами се хране али их оба родитеља штите. После 42 до 50 дана могу да лете али остају са својим родитељима до своје 2-3 године.

Популација мање снежне гуске (C. c. caerulescens) прелази преко 5 милиона што је повећање од преко 300% од средине 1970—их. Годишње њихова популација порасте преко 5%. У ово процену нису урачуната младунчад и гуске које нису успеле да се паре. Популациони показатељи за мање снежне гуске показују рекордне бројке откако се води евиденција њиховог броја.

Снежне гуске се паре од краја маја до средине августа. Проводе више од пола године у миграцији од топлијих до хладнијих крајева и назад. Током пролећних миграција велика јата лете врло високо дуж уских коридора готово 4800 km од зимских крајева до тундри.

Ван сезоне гнежђења углавном се хране у јатима. Зими се хране заосталим житарицама на пољима. Главне грабљивице које нападају гнезда су поларна лисица и Stercorariidae. Најкритичнији период је првих пар недеља после полагања јаја и одмах након излегања. Јаја и младунчад су рањива на ове грабљивце док су одрасле гуске углавном безбедне. Примећено је да гнезда праве махом близу гнезда снежне сове која одбија друге грабљивице.