Светоандрејска скупштина је било заседање скупштине Кнежевине Србије које је почело на Светог Андреја 30.
новембар">30. новембра/12. децембра 1858. и завршило се 31. јануара/12. фебруара 1859. године.
Кнез Александар Карађорђевић је сазвао скупштину под притиском опозиције. На скупштини су уставобранитељи и група либерала, подржала династију Обреновић и Милоша Обреновића, и кнезу Александру Карађорђевићу одузела мандат кнеза, и предала га кнезу Милошу Обреновићу.
Од тада је почела друга владавина кнеза Милоша Обреновића, која је трајала до 1860. и завршила се његовом смрћу. Њега је наследио његов син Михаило Обреновић, који је наследио кнежевску титулу.
Од 1848—1858. године у Србији није сазивана народна скупштина. Разлога је било више: уставобранитељи су почели да се међусобно све више разилазе; односи између Кнеза и Савета нису више били као на почетку уставобранитељске владавине; Кнез је тежио да ограничи власт Савета, a после завере коју је организовао саветник Стефан Стефановић-Тенка заједно са неколико саветника против Кнежева живота, Кнез је изменио лични састав Савета и још више ограничио права Савета. Поново су наступили дани пуни унутрашњих и спољнополитичких трзавица, a појачало их је то што је у народним масама добро организована акција у корист повратка на престо династије Обреновића. Крајем 1857. та агитација била је врло жива. Обреновићевци су тражили држање скупштине, јер су помоћу ње хтели да измене постојећи ред ствари. Скупштину су тражили и млађи људи, први у иностранству добро школовани нови нараштај, који је водио јавну реч и био на првим чиновничким положајима. Из те групе младих људи формираће се позније либерална странка y коју ће ступити и сви Обреновићевци. За скупштину је био и Илија Гарашанин, тадашњи министар унутрашњих послова, који је био решен да активно ради на уклањању Кнеза Александра. Напослетку, скупштину је тражио и Тома Вучић Перишић из истих мотива који су руководили и Гарашанина. Под притиском тих чинилаца, иако с тешком муком, пристао је на сазив скупштине и Савет, па је одлучено да се најпре донесе закон о народној скупштини и да ce, одмах по томе, сазове и сама скупштина.
Кнез Александар, од кога је зависило да ли ће се тај закон донети и да ли ће се сазвати скупштина, дао је такође свој пристанак, Закон је убрзо редигован, потврђен и објављен, a био је заказан и дан када ће се извршити избор народних посланика у целој земљи.
Кнежевим указом одређено је да се избори изврше 16. септембра 1858. Изборна агитација била је врло жива, a y њој су се нарочито истицале присталице Обреновића.:ст. 57
Закон о народној скупштини, на основу кога је сазвана Светоандрејска скупштина 1858. године мотивише сазив скупштине „обичајем народним који од старина постоји, да се наш народ с времена на време сакупља на скупштину поради саветовања о општенародним делима".
У скупштину улазе по положају председници Касације, оба одељења Апелације, Београдског варошког суда и свих окружних судова, сви окружни начелници и управник Београда, сви окружни протојереји а из сваке епархије по један посланик, без обзира на број пореских глава. Сваки срез, свака варош (ма и не била окружна) као и Београд бирају по једног посланика на пет стотина пореских глава. На сваких даљих 250 пореских глава долази још један посланик. Чланови скупштине сматрају се и као посланици свога среза (вароши) a и као представници целога народа. Скупштина сама себи бира (у присуству кнежевог представника) председника, потпредседника и два секретара. Ови последњи могу бити узети и ван скупштине, из чиновничког реда, али тада немају право гласа.
Задатак је скупштине да пред државном управом буде веран и тачан изражај народног стања и осећања, и по томе она:
Предлози народне скупштине немају обавезне силе док их Кнез и Савет, сходно уставу, не озаконе.
Дан и место састанка скупштине одређује Кнез са Саветом. Посланици су дужни на време доћи у скупштину и уредно похађати седнице. Пуномоћја се предају комисији од три саветника и два министра (унутрашњих дела и правде). По извештају комисијском, Савет одлучује о законитости избора. Пошто Савет буде извештен о конституисању скупштине, Кнез је отвара у присуству Савета и министара. За рад скупштине потребно је присуство две трећине свих посланика, a одлуке се доносе апсолутном већином присутних. Слобода говора и мишљења обезбеђена је. Глас се даје јавно. Решења скупштинска шаљу се Савету, a рад се саопштава у службеним новинама по секретарским забелешкама, које одобрава председник. Извод из тога штампа се и доставља народу.
Бирачи морају бити пунолетни, рођени или прирођени Срби, који нису кажњавани за злочин. Слуге не могу бити бирачи, иако плаћају бећарски данак. Чиновници не могу бити бирани у окрузима у којима непосредно врше власт. Сваки бира у месту где живи или где има неокретног добра. Кандидати за посланике, сем погодаба за бираче, морају имати тридесет година. Не могу бити бирани за посланике: министри, архијереји, и уопште чиновници и свештеници оба реда.
У варошима избор је непосредан, y срезовима посредан. На сваких 50 пореских глава бирају се у срезовима по два повереника, и они бирају посланика. Дан избора посланика одређују Кнез и Савет. Окружни начелници и управник Београда олдучују када ће се вршити избор повереника. Председници бирачких одбора су председници Примирителних судова из места у коме се врши избор посланика. Полиција има само да објасни правила о бирању, па се одмах удаљује са биралишта и никаквим начином неће се мешати у изборне послове. Деловође бирачких одбора су општински писари, a где их нема срески писари. Бира се већином гласова, a при једнакој подели гласова постаје посланик онај који је по годинама старији. Пуномоћје се чита пред скупштином која је бирала посланика, a потписују га председник и деловођа.
Ко претњом, поклоном или обећањем поклона или ма којим недопуштеним начином ради да неко постане посланик казни су затвором од шест недеља до једне године дана.:ст. 58
На основу закона о народној скупштини, избори народних посланика извршени су у целој земљи 16. септембра 1858. Избори су у свим местима проведени у најбољем реду, али је међу изабраним посланицима било доста приврженика династије Обреновића. У Јагодини је био изабран Стефан-Стевча Михајловић, велики приврженик те династије и по својој првој жени њен сродник. Сем тога у варошима изабрано је и неколико млађих интелигената, либерала, који су били решени да раде на томе да се дотадашњи ред ствари мења, и удружили се са групом обреновићевских приврженика који су чинили већину. Посланика народом изабраних на овој скупштини било је 377, a оних који су у скупштину улазили по положају било је 60. Скупштинске седнице одржаване су у згради т. зв. „Велике пиваре", y једном одељењу тога великог здања, y великој овалној сали где су повремено даване позоришне представе.
Посланици су у Београд почели да стижу неколико дана пре отварања скупштинских седница. Долазили су по окрузима и одседали у локалима који су им унапред били одређени. 1. децембра 1858 посланици су дошли у скупштинску зграду да предаду своја пуномоћства, која је на лицу места прегледала једна комисија у којој су били министри Илија Гарашанин и Димитрије Црнобарац, чланови Савета Гаја Јеремић, Добросав Ресавац и Филип Христић, и секретар Савета Јефрем Грујић. Прегледана су сва пуномоћства па је нађено да је све исправно, само је оспорен избор једног депутата који је раније био осуђиван.
Отварање скупштинских седница било је врло свечано. Посланици округа крагујевачког заузели су први ред клупа у дворани. За њима су, по окрузима, седели посланици округа смедеревског, београдског, ваљевског, крушевачког, ужичког, итд. На галерији заузели су места посланици ћупријског и црноречког округа. По окрузима се седало ради тога, да би се посланици једнога краја могли лакше да споразумевају. По смештању посланика секретари су заузели места у врху сале, испод столова за председништво. У исто време три свештеника-посланика осветила су салу. За председника скупштине изабран је мајор Миша Анастасијевић, за потпредседника Стефан-Стевча Михајловић, a за секретаре изабрани су Јефрем Грујић и Јован Илић, професор у Београду. Митрополит Петар, праћен архијерејима, дошао је у дворану y 10 и по часова. Мало за тим ушли су у скупштину чланови Савета, на челу са Томом Вучићем Перишићем. Кнез Александар дошао је у пратњи министара и своје свите. Кнез је скупштину ословио са „Помози Бог, браћо" a скупштина му је одговорила са „Бог ти помогао, Господару". Кнез је затим саопштио скупштини да ће јој његов начелник прочитати спремљену беседу. Беседу је читао начелник министарства иностраних дела Љубомир Петровић. По прочитању беседе Кнез је изјавио да скупштину проглашава отвореном, и повукао се у пратњи министара и свите. Чланови Савета такође су напустили седницу, пошто је било решено да саветници не могу учествовати y њеном раду, као што је бивало ранијих година.
Посланици су, после тога, почели да подносе разне предлоге. Расположење скупштине било је раздражено и бунтовно; под притиском агитације за Обреновиће коју су вршиле присталице те династије, и саветника који су били решени да помоћу те исте скупштине збаце Кнеза Александра да би се по његовом збацивању увело намесништво и на тај начин продужио уставобранитељски режим, скупштина је била решена да приступи претресу тога питања, али је прешла на расправу новог закона о народној скупштини, који је био израђен према једном ранијем споразуму између либерала (Грујић), обреновићеваца (Стевча Михајловић) и уставобранитеља (Гарашанин). Пројект закона о народној скупштини претресан је на неколико узастопних седница и, кад је у скупштини био изгласан, предат Савету на потврду.
Кад је свршен претрес тога закона, Народна скупштина је прешла на претрес двеју адреса, гарантним силама и Порти. Обе те адресе примљене су према ранијем споразуму. Ове адресе биле су скупштини потребне да њима нагласи да неће дозвољавати туђе и ничије мешање у ствари које се тичу Србије.
Дана 10. децембра скупштина је саслушала „слово" свога председника Мише Анастасијевића. После тога догађаји су се ређали великом брзином: отпочела је дебата о тешком стању у народу и изнесен низ оптужби против управе у земљи. Кад је и то исцрпено, прешло се и на оптужбе против Кнеза. Сав тај материјал био је већ унапред припремљен. Посланик Барловац после тога поставио је питање ко је за то крив и, y исто време, сам дао одговор: крив је Кнез.
У „Записима" (св. 2) Јефрем Грујић, један од главних организатора Светоандрејске скупштине 1858. године, описује тај тренутак овако:
„Тад неки посланици, које нисам запамтио, викнуше: па ко је томе узрок? A кад Барловац, продужујући беседу, и сам викну: Ko је томе крив? па брзо и одговори: ја мислим, браћо, да је Књаз узрок, што народ оволико зла трпи, тад цео народ у глас одговори: „он је, он је крив". Овај страовити глас народни чисто ме и сад потреса... Председатељ три пут рече: велите ли сви, браћо, да је он крив? И у три ма проламаше се ваздух од ужасне вике: сви велимо, он је крив..." Тада повика Барловац „па оћемо ли и даље трпити та зла и безаконија његова" и народ опет у глас одговори: „нећемо!" Затим Барловац рече: па шта треба да радимо, шта да иштемо од њега? Тад се поче ужасна вика разлегати: Оставку, оставку!..."
Затим је скупштина решила да се од Кнеза тражи оставка. Кнезу је написано писмо у коме скупштина, y име народа, тражи да Кнез поднесе оставку на достојанство Кнеза Србије, a да власт своју преда народној скупштини. „ . . . Народна скупштина се нада", каже се у томе писму, „да ће Ваша Светлост уважити овај глас народа свог и за љубав среће, мира и спокојства отечества нашег и Вашег својевољно се одрећи владе, па као што вам је 1842 скупштина народна владу предала, тако да је и ви сад, Светли Књаже, скупштини и чрез њу народу повратите..."
Уз ово писмо била је приложена и оставка коју је Кнез требало да потпише, a оба акта однела је у двор једна скупштинска депутација којој је на челу био потпредседник народне скупштине Стевча Михајловић.
Кнез је примио депутацију и замолио је да по оставку дође сутра ујутру. Међутим, тога дана увече, Кнез је у пратњи Илије Гарашанина отишао у београдски град а скупштина га је, не чекајући да добије писмену оставку, једном својом одлуком збацила са кнежевског достојанства.
Чим је тај акт извршен и не чекајући никаква договора са Саветом скупштина је, по предлогу посланика Симе Протића, за Кнеза Србије изабрала Кнеза Милоша Обреновића, a кнежевску власт узела на себе. Све према ранијем договору обреновићеваца и либерала, скупштина је изабрала за команданта Стевчу Михајловића, са одредбом да има да извршава само њезине наредбе. Скупштинари су решили да скупштина перманентно заседа. Стражу око скупштине чували су Београђани, који су стварно већ неколико дана били под оружјем.
Скупштина је, затим, предузела даље мере Кнез Милош је хитно извештен о избору, па су таква обавештења дата и гарантним силама, њиховим консулима, београдском паши, a сем тога је о догађају обавештен и цео управни апарат у земљи једном прокламацијом. Одређено је да министри према скупштини остану у истом односу у коме су били према Кнезу, a за министра унутрашњих послова постављен је Илија Гарашанин. Скупштина је решила да ће власт предати само Кнезу Милошу кад дође у Београд. Са своје стране, y својству свога местозаступника, Кнез Милош поставио је потпредседника народне скупштине Стевчу Михајловића.
Неколико дана по томе прошло је у очекивању доласка Кнеза Милоша, по кога је била изаслана једна скупштинска делегација. Савет је, удружен с министрима, покушао да у последњем тренутку осујети главне скупштинске одлуке, али у томе није успео. 22. децембра Кнез Александар напустио је београдски град и превезао се у Аустрију. Порта је преко београдског везира пристала на избор Кнеза Милоша, и упутила му кнежевски берат. 25. јануара 1859 Кнез Милош допутовао је у Београд. Одмах по доласку његову одржана је свечана седница народне скупштине, која је поздравила Кнеза и саслушала његову беседу. 31. јануара 1859, после двомесечног рада, Кнез Милош је лично распустио скупштину с тим да се она поново састане о Малој Госпођи исте године, y року који је био предвиђен законом о народној скупштини који је та скупштина донела пре одлуке о збацивању Кнеза Александра.
Светоандрејска народна скупштина одржала је 46 пленарних седница а трајала је 60 радних дана. Она је имала свој протокол у који су завођени сви предлози и све одлуке, који су оверавали чланови председништва. Имала је и свој печат и своју архиву. Донела је 385 одлука, a свака од њих добила је у томе протоколу и своју нумеру. За време рада посланици су скупштини поднели на решавање велики број предлога који уопште нису могли да буду узети у разматрање. Ради тога је решено да једна ужа скупштинска комисија прегледа све поднесене предлоге и да оне, који су важни и изводљиви, достави Савету и влади на даљи рад.:ст. 58 – 60
This article uses material from the Wikipedia Српски / Srpski article Светоандрејска скупштина, which is released under the Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license ("CC BY-SA 3.0"); additional terms may apply (view authors). Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 4.0 осим ако је другачије наведено. Images, videos and audio are available under their respective licenses.
®Wikipedia is a registered trademark of the Wiki Foundation, Inc. Wiki Српски / Srpski (DUHOCTRUNGQUOC.VN) is an independent company and has no affiliation with Wiki Foundation.