Уговором о Европској заједници за угаљ и челик, који се још назива и Париским уговором, потписаним 18.
април">18. априла 1951. године између Белгије, Француске, Немачке (тада Западна Немачка), Италије, Луксембурга и Холандије, утемељена је Европска заједница за угаљ и челик (ЕЗУЧ), која је 1993. године постала део Европске уније. Уговор је истекао 23. јула 2002. године, педесет година након што је ступио на снагу.
Париски уговор | |
---|---|
Уговор о Европској заједници за угаљ и челик | |
Потписан | 18. априла 1951. (на снази од 23. јула 1952) |
Истек | 23. јула 2002. |
Потписници | Пол ван Зеланд, Јозеф Леонард Мерис (Белгија), Роберт Шуман (Француска), Конрад Аденауер (Западна Немачка), Карло Сфорца (Италија), Јозеф Бех (Луксембург), Дирк Стикер, Јан ван ден Бринк (Холандија) |
Депозитар | влада Француске |
Језици | немачки, француски, италијански, холандски |
Заједница је настала на основу тзв. Шуманове декларације, а идејни творац заједнице је Жан Моне, европски федералиста и касније председник Високе власти. Заједница је имала првенствено циљ да под контролу стави производњу угља и челика, односно војну индустрију и на тај начин дугорочно и плански предупреди избијање нових ратова у Европи. Органи власти били су Висока власт, Суд правде, Савет и Заједничка скупштина.
This article uses material from the Wikipedia Српски / Srpski article Париски уговор (1951), which is released under the Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license ("CC BY-SA 3.0"); additional terms may apply (view authors). Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 4.0 осим ако је другачије наведено. Images, videos and audio are available under their respective licenses.
®Wikipedia is a registered trademark of the Wiki Foundation, Inc. Wiki Српски / Srpski (DUHOCTRUNGQUOC.VN) is an independent company and has no affiliation with Wiki Foundation.