Индијски Паун

Индијски паун
Мужијак индијског пауна
Женка индијског пауна
Статус угрожености
Најмање угрожен  (IUCN 3.1)
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Galliformes
Породица:	Phasianidae
Род:	Pavo Linnaeus, 1758
Врста:	P. cristatus
Биномно име
Pavo cristatus Linnaeus, 1758
Природни ареал индијског пауна

Мужјак пауна је претежно плав, а најпознатији је по перју које на себи садржи окца живописних боја. Која су највидљивија у тренуцима када подиже своје перје са циљем привлачења женки. Упркос дужини и величини тог перја, паунови су и даље способни да лете. Женке са друге стране немају толико дугачко перје, имају перје зелене боје испод врата и браон перје по телу. Индијски паунови у дивљини обично живе у шумама, те се хране јагодичастим воћем, житарицама, али понекад и змијама, гуштерима и ситним глодавцима. Испуштају веома гласан звук због којега их је веома лако пронаћи. У шумским областима такођер служи као упозорење да је предатор у близини. Углавном живе у малим групама те покушавају побећи пешице кроз ниску траву, избегавајући летење.

О функцији пауновог репа се расправљало више од једног века. У 19. веку, Чарлс Дарвин је дао своју теорију. Његово касније објашњење јесте сексуална селекција. Упркос томе што је ова теорија јако популарна, још увек није у потпуности прихваћена. У 20. веку, Амоц Захави је тврдио да је реп хендикеп. Упркос опсежним истраживањима, мишљења остају подељена.

Паун се прославио у индијској и грчкој митологији и представља националну птицу Индије.

Карл фон Лине је у свом раду Systema Naturae из 1758. године, доделио индијском пауну име Pavo cristatus (значи „ћубасти паун” на латинском језику).

Најранија употреба имена на енглеском језику је из око 1300. године, а садашњи правопис је успостављен крајем 17. века. Џефри Чосер је користио израз „поносан као паун” у своме епу под називом „Троил и Кресида (енгл. Troilus and Criseyde)”, а који се односио на поносну и увредљиву особу.

Грчка реч за пауна била је „taos” и била је повезана са перзијском речју „tavus”.

 

Мужијаци индијског пауна су птице веће величине, од кљуна до репа су дужине од 100 до 115 цм и на самом крају одрастања нарасту од 195 до 225 цм и достигну тежину од 4 до 6 кг. Женке су мање дужине од око 95 цм и тежине 2,75 - 4 кг. Индијски паунови су међу највећим и најтежим представницима породице Phasianidae. Мужијаци имају металик плаво перје све до кљуна, перје главе је веома кратко. Испод и изнад очију имају малене делове без перја, само белу кожу. На леђима се налази зелено перје са црним и бакарним ознакама. Реп је тамнобраон, а када уздигну перје може се видети како се састоји од обојаних кружница. Доња страна је тамнозелена те постаје тамнија ка репу. У шумама, њихови позиви често указују на присуство предатора као што је тигар.

Одрасла женка има ружичасто-смеђу главу са гребеном као и код мужјака, али су врхови обојени зеленом бојом. Горњи део тела је смеђе боје. Већи део тела, укључујући и реп су тамнобраон боје. Доњи део врата је металик зелене боје и перје на грудима је тамносмеђе са сјајним зеленим деловима. Младунци немају изражену боју већ имају браон перје. Мушки младунци изгледају као женке, али су крила кестењаста.

Мутације и хибриди

 

Постоји неколико мутација боја индијског пауна. Ретко се јављају у дивљини, али селективно узгајање их чини уобичајеним у заточеништву. Црно-рамена или јапанска мутација у почетку се сматрала за подврсту од P. c. nigripennis (или чак врстом), и била је позната тема током Дарвиновог времена. Међутим, то је само случај генетске варијације унутар популације. У овој мутацији, одрасли мужијак је меланистичан (Мезанизам је прекомерна пигментација или масивно одлагање меланина) са црним крилима.

Младунчад је кремасто беле боје. Остале варијације обухватају шарене боје, а све су резултат алелне варијације у специфичним локусима.

Индијски паун је настањен на Индијском подконтиненту и налази се у сувим шумским пределима Шри Ланке. У јужној Азији, налази се углавном испод надморске висине од 1.800 метара, а у ретким случајевима на око 2.000 метара надморске висине. Настањује се у влажним и сувим листопадним шумама, али се може прилагодити животу у култивисаним подручјима и околним људским насељима и обично се налази тамо где је доступна вода. У многим деловима северне Индије, они су заштићени верским поступцима. Неки су сугерисали да их је Александар Велики увео у Европу, док други кажу да је птица дошла до Атине до 450. године пре нове ере или да је можда и раније уведена. Од тада је индијски паун уведен у многе друге делове света, а понегде се јавља као подивљала животиња.

Поред свог станишта у Индији, птицу су људи увели у САД, Мексико, Хондурас, Колумбију, Гвајану, Суринам, Бразил, Уругвај, Аргентину, Јужну Африку, Португал, Мадагаскар, Маурицијус, Реунион, Индонезију, Папуу Нову Гвинеју, Аустралију, Хрватску (Сплит, острво Локрум) и другде. У другим случајевима, познато је да су Индијски паунови у стању да се прилагоде жестијим климатским условима, као што су оне у северној Канади. Ова врста је забележена од стране ловаца још далеко на северу изнад Хантсвила.

 

Паунови су најпознатији по мушком екстравагантном перју које се, упркос чињеници да расте из леђа, сматра репом. Боје нису резултат било каквих зелених или плавих пигмената, већ микроструктуре перја и резултирајућих оптичких феномена. Дуго перје код мужијака развија се тек после друге године живота. Потпуно развијени репови се налазе код птица старијих од четири године. У северној Индији, индијским пауновима репови почињу да расту у фебруару, а крајем августа у време митарења их губе.

Паунови производи гласне позиве посебно у сезони парења. Скоро седам различитих варијанти позива је идентификовано, осим шест алармних позива које обично производе оба пола.

Паунови у групама током ноћи бораве на високом дрвећу, али понекад могу користити камење, зграде или стубове. У шуми изабиру висока дрвећа на стрмим обалама реке.

Размножавање

Паунови су полигамни, а сезона размножавања траје дуго, али чини се како зависи од киша. Паунови обично достигну сексуалну зрелост у доби од 2 до 3 године. Мужјаци једни поред других одржавају мале територије и дозвољавају женкама да их посете. У неким тренуцима, женке не фаворизују одређене мужијаке. Мужијаци током удварања подижу свој реп. Крила држе полу отворена и периодично вибрирају дугим перјем које производи звук.

Храњење

Углавном једу семе, инсекте, воће, мале сисаре и гмизавце. Понекад се хране малим змијама, али се не приближавају већима. На селу нарочито једу усеве и баштенске биљке.