Емфизем

Емфизем плућа карактеришу оштећења плућног ткива у основној јединици плућа за размену гасова (ацинус). На основу локализације морфолошких оштећења у ацинусу, разликују се два облика овог обољења: панацинусни и центроацинусни емфизем. Веома често оба типа морфолошких оштећења се уочавају у истом плућном крилу, с тим што може да преовладава један или други тип.

Емфизем
Емфизем плућа
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност	Пулмологија
МКБ-10	J40–J44, J47
МКБ-9-CM	490–492, 494–496
OMIM	606963
DiseasesDB	2672
MedlinePlus	000091
eMedicine	med/373 emerg/99
MeSH	C08.381.495.389
[уреди на Википодацима]

Велики број лекара прихвата мишљење да хронични бронхитис и емфизем плућа чине целину (по низу патофизиолошких поремећаја које заједно проузрокују и узајамним патогенетским везама) и заједно су познати под именом хронична опструктивна плућна болест. Обично се прво јавља бронхитис, а касније са погоршањем стања и емфизем.

Процењује се да у САД 1,65 милиона људи болује од емфизема плућа. Број оболелих расте из године у годину: са порастом броја пушача у периоду од 1982. до 1995. године повећао се за 41,5%. Знатно се повећала преваленца у популацији особа женског пола.

За настанак емфизема значајно је више фактора ризика (пушење, загађеност ваздуха, инфекције и генетички чиниоци). Дувански дим је, ван сваке сумње, примарни узрок појаве емфизема плућа. Пушачи имају већу смртност, као и већу преваленцу поремећаја плућне функције, респираторних симптома и свих облика опструктивне болести дисајних путева. Пушење као главни узрок настанка хроничног бронхитиса и емфизема плућа среће се код 80 до 90% оболелих. Инциденца и морталитет од емфизема у урбаним, индустријски развијеним срединама виши су него у руралним. Егзацербације хроничног бронхитиса повезане су са већом загађеношћу ваздуха сумпор-диоксидом и чврстим честицама. Последњих година познат је и штетан утицај загађености ваздуха у затвореном простору због прашине и употребе различитих чврстих горива за грејање и кување.

Основни функционални поремећаји у хроничном бронхитису и емфизему плућа су: поремећај пролазности дисајних путева, надувеност плућа и поремећај концентрације гасова у крви. Патофизиолошки поремећаји су кашаљ, искашљавање, „свирање“ у грудима и диспнеа.

Доминантан клинички симптом у емфизему плућа је осећај недостатка ваздуха (диспнеа), који се јавља при напору. Обично га прати веома мало кашља и оскудно искашљавање слузавог испљувка. До овога долази на више начина: запушавањем бронхија нагомиланом слузи, задебљавањем слузнице, смањењем лумена бронха и сл. Диспнеа настаје постепено, често неприметно, и погоршава се при тежем физичком напрезању, за време инфекција, удисања хладног ваздуха, иритантних гасова и пара. Током година она постаје све тежа, јавља се при све мањем физичком напору, а затим и у мировању или најмањем покрету. У одмаклој фази болести диспнеа доводи до инвалидности и нетолеранције и најлакших радњи, као што су умивање, облачење, узимање хране, говор.

Као последица поремећаја пролазности дисајних путева, долази до „заробљавања“ ваздуха у плућима, губитка еластичности ткива и надувености.

Болесник са емфиземом често је мршав, астеничан. Најчешће седи повијен унапред, испружених руку, ослања се на дланове да би фиксирао рамени појас и омогућио да се леђни мишићи користе за ефикаснији експиријум. Они обично дишу кроз стиснуте усне ("пућење усана").

Промене зависе од стадијума и тежине болести. Од хематолошких поремећаја чести су леукоцитоза (повећана концентрација белих крвних ћелија) и еритроцитоза у случају хипоксије. Због избора методе лечења значајан је и преглед испљувка, у коме се могу наћи гној, гранулоцити и бактерије. На рендгенском снимку оболелих плућа уочавају се мања или већа светла поља и заравњена дијафрагма.

Дијагноза се поставља на основу анамнезе, клиничке слике и РТГ-налаза. За коначну потврду дијагнозе емфизема потребно је болесника подвргнути функционалним тестовима плућа.

Излечење емфизема није могуће. Међутим, код препознатог емфизема могуће је успорити и зауставити напредовање болести исправним мерама и мењањем животних навика. Ту се пре свега мисли на престанак пушења. Значајан вид терапије емфизема је респираторна кинезитерапија. Она се темељи на учењу технике релаксирања мишића, постављања у дренажни положај, правилне употребе дијафрагме у дисању, али и врло важним техникама издисаја које не допуштају колабирање малих дисајних путева и последичну опструкцију проласка ваздуха.

• С. Стефановић и сарадници: „Специјална клиничка физиологија“, Београд-Загреб 1980.
• Сајт www.stetoskop.info

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).