Ђерђ Конрад

април">2. април 1933 — Будимпешта, 13. септембар 2019) био је мађарски књижевник, познат као заговорник индивидуалне слободе. Члан и суоснивач Мађарске дигиталне књижевне академије (1988), а од 2006. инострани члан САНУ.

Ђерђ Конрад
Лични подаци
Датум рођења	(1933-04-02)2. април 1933.
Место рођења	Беретћоујфалу, Краљевина Мађарска
Датум смрти	13. септембар 2019.(2019-09-13) (86 год.)
Место смрти	Будимпешта, Мађарска
Званични веб-сајт
www.konradgyorgy.hu

Студирао је књижевност, психологију и социологију. Од 1959. до 1965. био је социјални радник, уређује сабрана дела Толстоја и Балзака. Објављује прве есеје и чланке. Од 1965. ради у научном одељењу Института за урбанизам. Власти комунистичке Мађарске су му 1974. године запленике студију Путеви интелигенције према класној власти, и практично му је до краја 1988. онемогућено да јавно публикује у тој земљи. Од 1974. до 1984. борави углавном у иностранству као стипендиста разних фондација — две године у Западном Берлину, затим у САД, путује по Европи, Аустралији и Америци.

Био је један од вођа демократске опозиције у једнопартијској Мађарској, затим један је од оснивача најјаче либералне странке, Савез слободних демократа. Од 1990. до 1993. био је председник Међународног ПЕН клуба, а од 1997. до 2003. председник Немачке академије уметности Берлин-Бранденбург.

Преведено на српски језик:

• Губитник (1987)
• Посетилац (1990)
• Пскушења аутономије (1991)
• Оснивач града (1991)
• На пупку Европе (1995)
• Идентитет и хистерија (1995)
• Вртна забава (1997)
• Антиполитика (1999)
• Југословенски рат (2000)
• Невидљиви глас (2001)
• Мелинда и Драгоман (2002)
• Одлазак од куће и повратак кући (2007)
• Помраченје Сунца, на брду (2009)
• Клатно (2010)
• Извештај о стању духа (2012)
• Европа за почетнике (2016)

• Хердерова награда (1983)
• Европска награда за есеј (1985)
• Кошутова награда (1990)
• Почасни доктор Универзитета у Антверпену (1990)
• Награда „Манес-Спербер” (1990)
• Мировна награда немачких издавача и књижара (1991)
• Међународна књижевна награда „Стефан Митров Љубиша” (1998)
• Међународна Карлова награда (2003)
• Теслина награда (2003)
• Почасни доктор Универзитета у Новом Саду (2003)
• Награда „Франц Верфел” за људска права (2007)
• Награда „Милован Видаковић” (2009)
• Јеврејски савет за књигу (2010)