Ужице је градско насеље и седиште истоимене јединице локалне самоуправе у Србији које се налази у Златиборском управном округу.
Према попису из 2022. у граду је живело 48.539 становника.
Ужице | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Србија |
Управни округ | Златиборски |
Регион | Шумадија и западна Србија |
Град | Ужице |
Стара имена | Capedunum (римски) |
Становништво | |
Становништво | |
— 2022. | 48.539 |
— густина | 72,77 ст./km2 |
Агломерација | 78.040 |
Географске карактеристике | |
Координате | 43° 51′ 21″ С; 19° 50′ 28″ И / 43.85581° С; 19.84102° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
Површина | 667 km2 |
Остали подаци | |
Градоначелник | Јелена Раковић Радивојевић (СНС) |
Поштански број | 31000, 31102, 31103, 31104, 31105, 31106, 31107, 31108, 31109 |
Позивни број | 031 |
Регистарска ознака | UE |
Веб-сајт | |
uzice |
Лежи на обалама реке Ђетиње. Очуване су средњовековне рушевине тада већ врло важног града. У јесен 1941. Ужице је било седиште партизанске армије. Године 1946. име је промењено у Титово Ужице у част Јосипа Броза Тита, а старо име је враћено 1992. године.
Ужице је велики центар металне и индустрије машина и гајења воћа. Административни центар истоимене општине и Златиборског округа.
Ужице се налази на надморској висини од 411 метара, која варира и прелази 600 метара. Кроз град протиче река Ђетиња, и Ужице је географски стављено у долину Ђетиње.
Овде се налазе Железничка станица Ужице теретна, Железничка станица Ужице и Капела Светог пророка Илије.
Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.
У средњем веку долазе словенска племена, а потом и Срби из Беле Србије. Око 1180. године, велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови крајеви опет су ушли у састав Србије. У овом периоду (1329. године) се јавља и први запис назива Ужице. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка приморју. Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић, чији је грб и данас симбол града. Кнез Лазар и Твртко I сматрали су Николу Алтомановића за претњу, те су га 1373. напали, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.
Ужичка тврђава, која надгледа скоро цео град са околног брда, највероватније је настала или у периоду владавине Војислава Војиновића или Николе Алтомановића, мада се први писани спомени који потврђују њено постојање јављају тек после турског освајања.
Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна четири века. Према османском попису из 1498. године, насеље је имало статус села, величине која се може поредити са данашњим селима овог округа. У њему било је свега 56 породичних кућа, 42 неожењена становника, три удовичке куће, пет воденица, и свега један муслимански становник. Од овога па до 1516. године Ужице доживљава нагли развитак досељавањем муслиманског становништва у насеље, које од овог пописа добија и статус вароши. По овом попису, број хришћанских кућа порастао је на 96, а муслиманских домова било је чак 160.
Тренд насељавања муслимана у Ужице понавља се и на новом попису који је вршен за време владавине Сулејмана величанственог, између 1522. и 1530. године, а на њему се број муслиманских становника повећава на чак 253. Ваља напоменути да су ови становници најчешће били занатлије или трговци, и да је пораст њиховог броја у већини случајева резултат досељавања, а не исламизација старог становништва. У овом попису такође сазнајемо да су се досељеници највише насељавали око тврђаве, што се не поклапа са данашњом распрострањеношћу популације, која је у долини реке Ђетиње.
Ужичка нахија је била једна од нахија Београдског пашалука, где је и остала све до 1807. године, када су је ослободили српски устаници. У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занатлија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.
Ужице је у Првом светском рату ослобођено 31. октобра 1918. На тај дан 100 година касније откривен је „Споменик великој победи”.
Године 1939. су постављани водовод, канализација и коцкаста калдрма.
Током немачке окупације у Другом светском рату 1941. године, Ужице је било привремено ослобођено од стране партизана. Током 67 дана постојања Ужичке Републике (од 24. септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле производе за војну употребу, пруга и путеви су функционисали и новине и књиге су биле штампане. Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.
Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.
О историји Ужица 1944−1945. постоји књига „Ужички крај од јесени 1944. до завршетка Другог светског рата 1945. године” аутора Животе Марковића.
У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев ”Титово”.
Током 1999. године и напада НАТО-а на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а најгоре је прошло 6. маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева, цивилних и државних зграда и аеродром (види Бомбардовање Ужица.)
У насељу Ужице живи 43126 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,4 година (36,7 код мушкараца и 38,0 код жена). У насељу има 17836 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,06.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2022. године)
|
м | ж | |||
? | 115 | 143 | ||
80+ | 153 | 294 | ||
75—79 | 427 | 612 | ||
70—74 | 801 | 976 | ||
65—69 | 1.240 | 1.438 | ||
60—64 | 1.443 | 1.454 | ||
55—59 | 1.285 | 1.344 | ||
50—54 | 2.013 | 2.154 | ||
45—49 | 2.373 | 2.535 | ||
40—44 | 2.120 | 2.365 | ||
35—39 | 2.080 | 2.172 | ||
30—34 | 1.909 | 2.139 | ||
25—29 | 1.861 | 2.042 | ||
20—24 | 1.990 | 1.960 | ||
15—19 | 2.069 | 1.983 | ||
10—14 | 1.825 | 1.804 | ||
5—9 | 1.615 | 1.528 | ||
0—4 | 1.223 | 1.232 | ||
Просек : | 36,7 | 38,0 |
| ||||||||||||||||||||||||
|
Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
---|---|---|---|---|---|---|
Мушки | 21.879 | 6.651 | 13.968 | 665 | 540 | 55 |
Женски | 23.611 | 5.407 | 14.164 | 2.789 | 1.191 | 60 |
УКУПНО | 45.490 | 12.058 | 28.132 | 3.454 | 1.731 | 115 |
Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
---|---|---|---|---|---|
Мушки | 11.216 | 88 | 1 | 23 | 4.533 |
Женски | 9.772 | 42 | 1 | 6 | 2.928 |
УКУПНО | 20.988 | 130 | 2 | 29 | 7.461 |
Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
Мушки | 286 | 1.014 | 1.355 | 332 | 1.125 |
Женски | 131 | 310 | 1.619 | 519 | 408 |
УКУПНО | 417 | 1.324 | 2.974 | 851 | 1.533 |
Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
Мушки | 167 | 309 | 918 | 252 | 391 |
Женски | 339 | 201 | 533 | 735 | 1.592 |
УКУПНО | 506 | 510 | 1.451 | 987 | 1.983 |
Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
Мушки | 326 | 1 | 3 | 92 | |
Женски | 348 | 4 | 3 | 53 | |
УКУПНО | 674 | 5 | 6 | 145 |
Највеће насеље у Ужицу је Севојно (7.101 становник) и оно представља и градску општину. Севојно се налази на источном делу града. Како се креће ка западу и ка центру града прво следеће насеље на које се наилази је Сењак, затим Крчагово (где се налази болница) и Доварје. Услеђује насеље Липа, а затим центар града, даље ка западу су насеља Коштица, Теразије, Турица и Дубоки Поток (које је последње насеље на западном излазу из града). У јужном делу Ужица су Забучје и Међај, а на северу Ракијска пијаца, Царина, Татинац, Вујића Брдо, Сарића Осоје, Пора, Бело гробље, Глуваћи итд.
Градски стадион у Ужицу има капацитет за 12.000 гледалаца (5998 седећих и 6002 стојећа места), док спортска хала Велики парк има капацитет од 2.200 места.
This article uses material from the Wikipedia Српски / Srpski article Ужице, which is released under the Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license ("CC BY-SA 3.0"); additional terms may apply (view authors). Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 4.0 осим ако је другачије наведено. Images, videos and audio are available under their respective licenses.
®Wikipedia is a registered trademark of the Wiki Foundation, Inc. Wiki Српски / Srpski (DUHOCTRUNGQUOC.VN) is an independent company and has no affiliation with Wiki Foundation.