Тихомир Алексић

фебруар">8. фебруар 1922 — Београд, 6. јануар 2004) био је редовни професор Електротехничког факултета Универзитета у Београду, стручњак за рачунарску технику и информатику и један од најугледнијих српских научника из области рачунарства у другој половини 20. века.

Тихомир Алексић
Лични подаци
Датум рођења	(1922-02-08)8. фебруар 1922.
Место рођења	Равнаја код Крупња, Краљевина СХС
Датум смрти	6. јануар 2004.(2004-01-06) (81 год.)
Место смрти	Београд,  Србија и Црна Гора
Образовање	Електротехнички факултет Универзитета у Београду
Научни рад
Познат по	дигитални рачунари, ЦЕР-10 оснивач и први декан Електронског факултета у Нишу

Рођен је у селу Равнаја код Крупња, а школовао се у Равнаји, Лозници, Шапцу и Београду. Дипломирао је на Електротехничком факултету Универзитета у Београду јануара 1952. године као један од најбољих студената своје генерације. Докторирао је на ЕТФ у Београду (1958) са тезом: „Серијски логичко-прекидачки елеменат; Анализа и осврт на примену у магнетној прекидачкој техници“. Био је оснивач и први декан Електронског факултета (1968-1973) и проректор Нишког универзитета од 1967. године, а затим редовни професор и шеф Катедре за рачунарску технику и информатику на ЕТФ у Београду од 1971. до пензије 1987. године. Пре тога је као научни сарадник радио у Институту Н. Н. „Винча“ (1952—1961) и Институту Михајло Пупин у Београду (1961—1967). У међувремену је држао повремено наставу и на универзитетима у Скопљу, Сарајеву, Подгорици и Новом Саду.

Предавао је следеће предмете на факултетима:

• Логичко пројектовање дигиталних система
• Архитектура и организација рачунара
• Основи рачунарске технике
• Програмирање дигиталних рачунара

Написао је неколико уџбеника и књига: Основи пројектовања дигиталних система (Ниш, 1968), Логичка синтеза дигиталних система (Београд, 1971. и 1975), Системи за обраду података (1975. и 1977), Рачунари — Организација и архитектура (Београд, 1982, 1985, 1989, 1991). Аутор је или коаутор бројних научних и стручних публикација, студија и елабората из рачунарства. Реализовао је први српски дигитални рачунар ЦЕР-10 у Винчи, прототип књиговодственог рачунара ЦЕР-20 и војни рачунар ЦЕР-11, лабораторијски прототип за Кућну електронску телефонску централу, Електронски телепринтер-штампач и Телеметријски систем „Атлас АТ-32“ у Институту Михајло Пупин. Има неколико признатих патената.

Био је оснивач и први председник Друштво за информатику Србије (ДИС, 1973); један од оснивача и члан Научног одбора Друштва за ЕТРАН (од 1953. године); дугогодишњи шеф Катедре за рачунарску технику и информатику у Нишу (1967-71) и Београду (1971-87).

За свој научни и педагошки рад добио је следеће награде и одликовања:

• Орден рада са златним венцем (1965);
• Октобарска награда града Београда (1965);
• Награда и повељa Друштва за ЕТРАН (1978. и 1986);
• Велика плакета Универзитета у Нишу (1987);
• Плакета Друштва за информатику Србије (1987).

• Наших 50 година (Електротехнички факултет 1948-1998), стр.9.2-9.3, уредници др Душан Драјић и др Божидар Станић, ЕТФ Београд 2003.
• Пола века Института Винча, стр.227, уредник др Бранислава Перовић, Институт за нуклеарне науке Винча 2000.
• Building Computers in Serbia (by Jelica Protic and D.Ristanovic), ComSIS, vol.8,No.3, pp.549-571, June 2011.
• Српска Енциклопедија, том 1, књ.1, стр.163-164,(гл.ур. др Чедомир Попов), изд. Матица српска, САНУ и Завод за уџбенике, Београд 2010.
• Развој рачунарства у Србији, Душан Христовић, часопис ФЛОГИСТОН, бр.18/19, стр.89-105, Музеј МНТ-САНУ, Београд, 2010/2011.
• Подринци за незаборав, стр. 14-15, уредник Лексикона Витомир Бујишић, изд.Чивија Принт, Шабац, 2010. год.