Позоришни Редитељ: особа која режира позоришне представе

Улога редитеља је да постави квалитетан комад и испоштује рокове продукције, водећи креативне чланове екипе да остваре своју уметничку визију. Редитељ сарађује са тимом креативаца и шире екипе која ради на свим аспектима продукција, што укључује технички и извођачки део. Технички аспекти рада су: дизајн костима, реквизита, дизајн светла, сценографија, дизајн звука, док извођачки део обухвата глуму, плес, музику, хорске наступе, сценске борбе и сав мизансцен.

Редитељ је често и аутор текста. Редитељи користе широк дијапазон техника, различитих концепта, интерпретација и филозофије при постављању комада.

Шире затупљено формално образовање за позоришне редитеље је отпочело у двадесетом веку. У Републици Србији позоришни редитељи се образују на Факултету драмских уметности.

 

У античкој Грчкој драматурзи су уједно били и позоришни редитељи а често су узимали учешћа и као глумци. Позоришни редитељи су се називали „didaskalos”, што у преводу значи „учитељ”.

У средњем веку, сложеност вернакуларне верске драме, са њеним великим мистеријама које су често укључивале сценске масе, процесије и разрађене ефекте, давала је улози редитеља (или менаџера сцене или мајстора приредбе) знатну важност. Минијатура Жана Фукеа из 1460. године (на слици) носи један од најранијих приказа редитеља на делу. Држећи књигу дознака, централна фигура, уз помоћ дугачког штапа, усмерава ток инсценације драматизације Мучеништва Свете Аполоније. Према Фукеу, редитељски задаци су укључивали надгледање подизања сцене и сценографије (у то време није било сталних, наменски изграђених позоришних објеката, а представе народне драме углавном су се одвијале на отвореном), глуме и режију глумаца (што је укључивало и новчане казне за оне који су прекршили правила) и обраћање публици на почетку сваког наступа и после сваког прекида.

Од периода ренесансе до 19. века, улогу редитеља је углавном обављао глумац-менаџер. Посао глумца-менаџер обављали су углавном старији глумци и били су одговорни за бирање репертоара, режију као и менаџмент позоришне трупе. То је био случај, на пример, са компанијама Комедија дел арте и енглеским глумцима-менаџерима као што су Коли Сајбер и Дејвид Гарик.

 

Посао позоришног редитеља какав је данас познат је потекао из рада на продукционо и редитељски захтевним позоришним спектаклима Меинингер трупе којој је покровитељ био војвода Горџ II. Немачка позоришна сцена је, заједно са руском и редитељем Константином Станиславским, била кључна за утицај и развој позоришног редитеља.

Француска реч regisseur се некада користи да означи редитеља, углавном у балету. Устаљенији термин за позоришног редитеља у Француској је metteur en scène.

После Другог светског рата, позиција глумца-менаџера је почињала де јењава, док се позиција позоришног редитеља етаблирала као независна уметничка позиција у позоришту. Оригинална редитељска визија и концепт постали су норма. Значајне личности за брендирање позиције позоришног редитеља и саму историју позоришне режије су: Владимир Немирович-Данченко, Михаел Чехов, Јури Љубимов, Евгеније Вахтангов, Орсон Велс, Питер Брук, Питер Хол, Ђорђо Стрехлер, Бертолт Брехт и Франко Зефирели.

Бројна семинална дела о режији и редитељима укључују рад Тобија Кола и Хелен Крич из 1972. Режисери о режији: Изворник модерног позоришта, књигу Едварда Брауна из 1982. Режисер и сцена: од натурализма до Гротовског и Вилова Режија у променљивом театру (1976).

Режија је уметничка форма која је расла са развојем позоришне теорије и позоришне праксе. Са појавом нових трендова у позоришту, редитељи су усвојили нове методологије и укључили се у нове праксе. Интерпретација драме, до краја двадесетог века, постала је централна у редитељском раду. Релативизам и психоаналитичка теорија утицали су на рад иновативних редитеља као што су Питер Брук, Ингмар Бергман, Питер Штајн и Ђорђо Штрелер.

Кимберли Сениор, директорка Осрамоћеног на Бродвеју, објашњава своју улогу режисера речима „Морам да узмем ствари које су раније биле у једној димензији и ставим их у три димензије користећи своју машту и интелект и вештине људи.“

Када се представа отвори (премијера пред редовном публиком), генерално се сматра да су директори позоришта испунили своју функцију. Од тог тренутка па надаље, сценски менаџер је задужен за све суштинске послове.