Нав: митолошко биће Стари Словена

Вјеровање о постојању овог бића је раширено међу свим словенским народима.

Име овог митолошког бића долази од прасловенске ријечи навь што значи леш или мртвац. Такође име овог митолошког бића се може повезати и са староруском ријечи навъ и црквенословенском ријечи навъе које имају исто значење као и ријеч навь.

Други називи за ово митолошко биће су:

• навка, навој, мав и мава (у српском језику),
• навя, навет и навляк (у бугарском језику),
• навјак (у македонском језику),
• navja, mavja и movja (у словеначком језику).

Нави су старословенски демони, а у словенској митологији они су оличење смрти, Царства мртвих и господара Подземља, односно демона који су настали од душа мртворођене и некрштене деце и наводе се увек у множини, јер се крећу у групама. Невиљиви, осим за особе рођене у истом часу када и они, вребају од глувог доба ноћи до првих петлова, испуштајући дечје гласове. На овај начин, привлаче жртве које најрадије нападају: децу и дојиље.

У бугарским предањима замишљани су у виду птица које, уз застрашујуће крике, у тамним ноћима облећу око кућа и нападају труднице, дојиље и децу. Код Срба и Хрвата називају се некрштенци , нечистивци или невидинчићи, а замишљани су као велике птице са дечјим главама. То су зли демони који нападају некрштену децу и дојиље. Сточари посебно страхују од некрштенаца, који кравама, овцама и козама одузимају млеко. У Украјини и Пољској замишљани су у људском или животињском виду, а називају се потерчук, односно latawiec. У Русији су навке деца чија душа улази у птицу.

Нави, као изузетно покретљиви демони, често одлазе и у домове у којима има породиља, трудница и новорођене деце; каже се да увек нађу начин да продру унутра, да се могу спуштати и кроз оџак, а по уласку гуше своје жртве или им пију крв, иако се овде пре ради о мајчином млеку. Када их трудница чује, одмах се онесвести, а понекад и чак и умре. Како су нави невидљиви, тешко је знати њихов тачан изглед, али постоје разне представе о њима које се разликују од једног до другог словенског народа.

У Србији се нави такође називају и бабице, а описују се као невидљиви женски демони. Прича се да су то ситне жене дуге косе, у црнини, које ноћу обилазе око породиље, још док се дете није ни родило, са намером да уморе и дете и мајку; зато се каже да дечје пелене по заласку Сунца не ваља остављати напољу, да дете „не стигну бабице". Ради заштите од њих, породиља закити десно уво вуном црвене боје, а детету око врата или руке везује црвени кончић који оно носи четрдесет дана; након овог времена, бабице не могу више нашкодити детету. Овај период се поклапа са временом у коме ни мајка још не може да се смеје: мисли се да се оно први пут насмеје када прође тих четрдесет дана; смеху, као манифестацији живота и животне снаге, нема места на ономе свету, а током првих четрдесет дана по рођењу, баш као и првих четрдесет дана по смрти, душа је „на путу" чији је крај неизвестан. Када се дете напокон насмеје, то знали да је чврсто ступило на овај свет и да се успешно изборило са демонима који су му радили о глави након рођења.

Нави се не могу дуго задржати на једном месту, већ су у вечном покрету и по целу ноћ крстаре тражећи жртве. Мисли се да одузимају млеко стоци која се музе, односно да сисају попут праве деце; ово је вероватно разлог што су баш дојиље једна од њихових главних мета, што потврђује и веровање да „материма одузимају млеко", као и стоци. Ово су древни демони, познати још из давних времена, а то потврђује је најстарији руски летопис Повест минулих лета, у којем стоји да нико други но нави (бесови) ширили епидемије које су харале 1092. године.

• Вампир
• Дрекавац
• Повест минулих лета