Марксизам је филозофски правац, социолошка теорија, критика политичке економије и политичка идеологија утемељена на списима немачког филозофа Карла Маркса (по којој је добио име) и Марксовог пријатеља и сарадника Фридриха Енгелса.
Од свих тих списа је најважнија Марксова недовршена књига Капитал (нем. Das Kapital).
Марксизам своје мотиве, метод и основне категорије црпи на критици енглеске политичке економије, француског утопијског социјализма и немачке идеалистичке филозофије из прве половине 19. века у свом настојању да капиталистичко друштво надогради на научној и револуционарној основи. Марксизам историју тумачи кроз сукоб повлашћених и потлачених друштвених класа, и сматра да ће експлоатација рада, идеолошке заблуде и ауторитарни односи бити укинути стварањем бескласног друштва званог комунизам. Као прелазна фаза између капитализма - кога марксисти сматрају последњим стадијумом класног друштва - и комунизма, успоставља се социјализам у коме би постепено требало да се укине робноновчана привреда заснована на:
Марксизам се данас углавном повезује с револуционарним социјализмом, односно разним комунистичким покретима и државама, иако су све до 20. века међу марксисте спадали и умерени социјалисти од којих ће касније настати модерна социјалдемократија.
Након пада Берлинског зида и пропасти комунистичких режима у Источној Европи, марксизам - који је био њихова службена идеологија - је изгубио доста поборника, али је мањи део марксиста то схватио као прилику за рехабилитацију своје филозофије, коју су, по њиховим наводима, изопачили заговорници тоталитаризма као Стаљин, Енвер Хоџа, Мао и Пол Пот.
Према филозофском схватању историје, марксизам полази од претпоставке историјског материјализма који је сажето изражен у Марксовом предговору Прилогу критици политичке економије из 1859. године:
У друштвеној производњи свога живота људи ступају у одређене, нужне, од њихове воље независне односе – односе производње, које одговарају одређеном ступњу развитка њихових материјалних производних снага. Целокупност тих односа производње сачињава економску структуру друштва, реалну основу на којој се диже правна и политичка надградња и којој одговарају одређени облици друштвене свести. Начин производње материјалног живота условљава друштвени, политички и духовни процес живота уопште. Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест. На извесном ступњу свога развитка материјалне производне снаге друштва долазе у противречност са постојећим односима производње, или – што је само правни израз за то – са односима својине у којима су се дотле развијале. Из облика развитка производних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада наступа епоха социјалне револуције. С променом економске основе врши се брже или спорије преврат у читавој огромној надградњи... У општим цртама могу се азијатски, антички, феудални и савремени буржоаски начин производње означити као наредне епохе економске друштвене формације.
Кроз скуп филозофских и социолошких теорија друштва, економске критике и анализе историјског развоја идеја, структура и односа једног друштва проналази се заједнички именитељ свих марксистичких праваца који се препознаје у сагледавању експлоатације рада као темељној чињеници на којој се одиграва читава материјална репродукција друштвеног живота. У капитализму специфичност експлоатације рада почива на оплодњи вредности роба и услуга намењеним размени на тржишту. Стога се већина марксиста труди да препозна скривене облике друштвених процеса и институција кроз које се радничка класа лишава вишка вредности који присваја буржоазија. Свака политичка пракса која је темељена на радовима Маркса и Енгелса може се звати марксизмом; у то спадају различити облици политика и деловања комунистичких странака и комунистичких држава као и академско истраживање унутар многих поља друштвених наука. Иако постоје многе теоријске и практичне разлике између марксистичких струја већина њих деле заједнички темељ који је садржан у:
Главне тачке раздора међу марксистима концентришу се око начина извођења револуције и колико су радници спремни за такав подухват с обзиром на специфичне околности сваке земље и њен ниво развоја производних снага, затим у погледу карактера социјализма као прелазног друштвеног облика ка комунизму; ту спада и критика реал-социјалистичких држава које су постојале током 20. века. Унутар марксизма постоје различите струје, које су чак и у међусобном сукобу у погледу теоријских и методолошких поставки дијалектичког и историјског материјализма али и критике политичке економије. Све то чини да је веома тешко дати јединствену дефиницију марксизма, пошто се он и данас развија у критичкој дистанци према претходним полазиштима, у различитим националним културним срединама и с обзиром на актуелне кризе капиталистичког система који је у међувремену добио глобалне размере, како у погледу распрострањености у друштвима широм света, али и као међународног економског поретка.
Класичним марксизмом се означавају радови и концепције Карла Маркса и Фридриха Енгелса који су разасути у многим њиховим списима. Израз „класични марксизам“ се често користи да се разликује од осталих „марксизама“ као праваца који су настали касније, а нарочито у XX веку. Остала је анегдота да је Маркс, једном приликом, написао у писму вођама француских радника Жилу Геду и свом зету Полу Лафаргу, који су обоје тврдили да познају марксистичке принципе да „ако је то марксизам онда, ја нисам марксиста“. Као што је амерички марксиста Хал Дрејпер рекао: „постоје мало мислилаца у модерној историји чија је мисао била тако лоше представљена, од стране марксиста и антимарксиста“, ни данас нису завршена спорења и поновне интерпретације Марксовог дела и Енгелсових тумачења, за која се тврди да представљају енгелсизам, који је на догматски начин усисан у поставке марксизма-лењинизма као официјелне идеологије реал-социјалистичких држава у XX веку.
Карл Хајнрих Маркс је био веома утицајни немачки филозоф јеврејског порекла, политички економиста, социолог, социјалистички револуционар и мислилац. Маркс се дотицао великог броја различитих проблема, укључујући отуђење и експлоатацију радника, разумевање анатомије капиталистичког начина производње, критику политичке економије и њених категорија, развијање дијалектичког и историјског материјализма. Ипак, најпознатији је по анализи историје у контексту класних борби као што је то сажела почетна реченица у Комунистичком манифесту: „Историја свих досадашњих постојећих друштава је историја класних борби.“ Утицај њихових идеја, већ популарних током његовог живота, је много био проширен победом руских бољшевика у Октобарској револуцији 1917. У ствари постоји мали број делова света који нису значајно били додирнути марксистичким идејама у току 20. века.
Фридрих Енгелс је био немачки политички филозоф 19. века. Он је био блиски сарадник Карла Маркса и многе концепције марксизма су настале под његовим упливом.
Први пут су се срели у септембру 1844. Открили су да имају сличне погледе на филозофију и буржоаско друштво те су одлучили да раде заједно, написавши одређен број радова међу које спада Die heilige Familie (Света породица). Након што је француска влада депортирала Маркса из Француске у јануару 1845. Енгелс и Маркс су одлучили да се преселе у Белгију која је тада омогућавала већу слободу изражавања него неке друге земље у Европи. Енгелс и Маркс вратили су се у Брисел јануара 1846. где су засновали комунистички комитет за кореспонденцију.
Године 1847. Енгелс и Маркс су заједно започели да пишу један памфлет по угледу на Енгелсове Принципе комунизма. Довршили су памфлет од 12.000 речи у шест недеља израженим једноставним стилом како би идеја комунизма била разумљива широј публици и издали га под називом Комунистички манифест у фебруару 1848. У мају те године Белгија је депортовала Маркса и Енгелса. Преселили су се у Келн где су започели да издају критичко радикалне новине Neue Rheinische Zeitung. Године 1849. морали су да напусте Немачку и сместили су се у Лондон. Пруске власти су вршиле притисак на британску власт да их протера, али премијер Лорд Џон Расел је одбио тај предлог. Породица Маркс је живела у тешкој оскудици, па је Фридрих Енгелс често помагао у њиховом издржавању.
После Марксове смрти 1883. године, Енгелс је посветио остатак свога живота уређујући и преводећи Марксове списе. Он је исто тако значајно допринео феминистичкој теорији видевши као узрок моногамног брака доминацију мушкарца над женом. У том смислу повезује комунистичку теорију са породицом тврдећи да су мушкарци доминирали женама као што је капиталистичка класа доминирала радницима. Енгелс је умро у Лондону 1895.
Класични марксизам је био под утицајем различитих мисаоних праваца тога доба:
Остали утицаји су:
Главне идеје Марксовог и Енгелсовог колективног дела укључују:
Маркс је веровао да се друштвена класа обликује њеним односом према средствима производње (у опозицији према томе да је класа одређена само по богатству тј. да постоји само стратификација на основу дохотка на нижу, средњу и високу класу као што се то често чинило у дотадашњој социјалној филозофији) и њеним местом у материјалној репродукцији друштва која обухвата производњу, расподелу, размену и потрошњу.
Маркс описује неколико друштвених класа у капитализму:
Буржоазија се може даље поделити на крупну буржоазију и ситну буржоазију. Ситна буржоазија су они који на основу малог поседа запошљавају радну снагу али и сами раде у својим предузећима, радионицама, газдинствима или магазинима. То могу бити мали власници, занатлије, сељаци који имају земљу али и трговци. Маркс је предвиђао да ће ситна буржоазија евентуално бити уништена непрестаном концентрацијом и централизацијом капитала кроз конкуренцију на тржишту, стварањем олигопола те да ће велики део њених припадника бити гурнут у пролетаријат, а мањина ће се регрутовати у редове крупне буржоазије.
Маркс је идентификовао и друге класе као:
Марксистичка теорија се заснива на историјском материјализму који разуме људско друштво као дијалектички тоталитет који је одређен материјалним условима репродукције свог опстанка и развоја, а њега чини сложена мрежа односа у које људи ступају да би испунили биолошке и културом развијене потребе на основици природних ресурса и технике којом располажу. Материјална репродукција чини темељ и основни фактор који обликује друштвену надградњу која се састоји од политичко-правног система и културних, моралних и религиозних образаца колективног људског битисања. Међу њима не постоји једноставан узрочно-последични однос већ дијалектичко јединство и међусобно прожимање и условљавање. Економију не треба схватити као пуку научну дисциплину ограничену на данашње обличје капитализма које је он задобио у различитим националним границама.
Критика политичке економије коју је Маркс извео у својим делима управо иде на то да покаже пролазни и историјски карактер темељних економских категорија којима барата дато друштво у својој свакодневној материјалној производњи, расподели, размени и потрошњи. Те категорије чине темељне појмове и представе на којима се надовезују филозофске идеје и правно-политичке концепције чија је функција успостављање и стабилизација друштвене структуре, њеног институционалног склопа и класног поретка. Марксизму се често пребацивао економизам у тумачењу друштвеног живота и његових разноврсних феномена али се тиме губи из вида дијалектички метод на коме историјски материјализам инсистира у анализи једне епохе. Идеологија, политика, право, морал, религија, култура и мрежа друштвених институција повратно делује на производну структуру и процесе једног друштва, и њу усмеравају у одређеним правцима развоја. Марксизам и те како такве утицаје узима у обзир и покушава да их објасни на научној основи. Међутим, основну анатомију, улогу, границе и начело функционисања целокупне друштвене надградње даје материјална репродукција и њен "резон" на коме почива, а која одражава класне односе међу друштвеним групама.
У општем погледу Маркс и Енгелс су идентификовали пет друштвено-економских формација које су се појавиле у историји Западне Европе и света и које би настале евентуалном еманципацијом радничке класе у будућности:
Западни марксизам је термин којим се описује широка разноликост марксистичких теоретичара ситуираних у западној и средишњој Европи (а у другој половини 20. века и у Северној Америци) у контрасту са званичном доктрином марксизма-лењинизма у Совјетском Савезу и земљама Источног блока и маоизма у Народној Републици Кини.
Структурални марксизам је приступ марксизму темељен на структурализму, примарно темељен на радовима француског теоретичара Луја Алтисера и његових ученика. Био је значајан у Француској у касним 60-има и 70-има и утицао је на филозофе, политичке теоретичаре и социологе изван Француске у 70-има.
Неомарксизам је школа марксизма која је започела у 20. веку и базирала се на раним делима Маркса, пре утјецаја Енгелса, која су усредоточавала на дијалектички идеализам уместо на дијалектички материјализам. Стога је одбила економски детерминизам и била више либертаријанска. Неомарксизам додаје шире разумевање друштвене неједнакости, статуса и моћи Макса Вебера ортодоксној марксистичкој мисли.
Школу је основао Х. Веил, немачки богаташ који је окупио немачке недогматске марксисте (М. Хоркхајмер, Т. Адорно, Х. Маркузе, Е. Фром, Ф. Нојман) који су углавном били јеврејског порекла, па су повлачењем пред Хитлером, Франкфуртску школу преселили на америчке универзитете Колумбија, Принстон, Беркли. Након Другог светског рата институт се враћа назад у Франкфурт, где делује „друга генерација“ и Ј. Хабермас. Познати су по „критичкој теорији друштва“ која се темељи на изворној марксистичкој филозофији. Они критикују и одбацују позитивизам. Адорно и Хоркхајмер следећи Ф. Ничеа критикују просветитељство и човека доминантног над природом, а заробљеником властитог инструменталног ума. Друштвена промена није сводива на економски детерминизам, нови социјални покретачи промена су произвођачи идеја, а не ствари.
Најпознатију критичку историју марксизма написао је Лешек Колаковски: Главни токови марксизма I, II и III. (1976—1978).
Овај текст је извод из дефиниције марксизма у „Лексикону страних речи и израза“ Милана Вујаклије.
This article uses material from the Wikipedia Српски / Srpski article Марксизам, which is released under the Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license ("CC BY-SA 3.0"); additional terms may apply (view authors). Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 4.0 осим ако је другачије наведено. Images, videos and audio are available under their respective licenses.
®Wikipedia is a registered trademark of the Wiki Foundation, Inc. Wiki Српски / Srpski (DUHOCTRUNGQUOC.VN) is an independent company and has no affiliation with Wiki Foundation.