Лингвистика (у буквалном значењу језикословље) је научна студија језика, и обухвата анализу језичке форме, језичког значења, и језика у контексту.
Лингвисти традиционално анализирају људски језик путем проучавања узајамног дејства гласова и значења. Фонетика је изучавање говора и неговорних звукова, и бави се њиховим акустичким и артикулацијским својствима. Изучавање значења језика, с друге стране, бави се начином на који језици кодирају релације између ентитета, својстава, и других аспеката света да пренесу, обраде, и доделе значење, као и да рукују и разрешавају двосмислености. Док се семантичке студије типично баве истинским околностима, прагматика разматра како ситуациони контекст утиче на формирање значења.
Граматика је систем правила која се користе при продукцији и употреби исказа у датом језику. Та правила важе за звук, као и значење, и обухватају вишекомпонентне подскупове правила, као што су она везана за фонологију (организацију фонетичког система звукова), морфологију (формирање и састављање речи), и синтаксу (формирање и састављање фраза и реченица). Модерне теорије које се баве принципима граматике су углавном базиране на Чомскомјевом оквиру генеративне граматике.
Проучавање лингвистике се може раслојити путем три осе:
Према овим осама, научници који се једноставно зову лингвистима без додатних одредница, у основи се баве независном теоријском синхронијском лингвистиком, за коју се данас сматра да је срж лингвистике. То се обично назива „теоријском лингвистиком“.
Постоји широк спектар области у лингвистици, а по многим питањима не постоји заједнички став.
Теоријска лингвистика је подељена на одређени број посебних области које су мање или више независне. Најпознатије области су:
Не постоји универзално одређење ових области, али би се већина лингвиста сложила да међу овим областима постоје преклапања. У сваком случају, свака од ових области има своје основне концепте.
Док се срж теоријске лингвистике налази у изучавању одређеног тренутка у развоју језика (обично садашњег), дијахронијска лингвистика проучава језике кроз време. Историјска лингвистика ужива и богату историју (лингвистика је проистекла из историјске лингвистике) и јаку теоријску залеђину у проучавању промена језика.
Почев од Фердинанда де Сосира, синхронијска лингвистика постаје све доминантнија у лингвистичким истраживањима. Осим када су у питању руске лингвистичке школе (са ретким изузецима по остатку света, као што је Александар Белић), може се слободно тврдити да је целокупна савремена лингвистика -- синхронијска. Данашња проучавања историје језика, осим изузетака, обично се обављају методама установљеним у 19. веку. Са Жаном Пијажеом и Ноамом Чомским су се, чак, главна научна супротстављања у савременој лингвистици пренела на разлику између две наследнице структуралне лингвистике: на когнитивну лингвистику и трансформационо-генеративну граматику.
Експлицитно и историјска перспектива укључује историјско-компаративна лингвистика и етимологија.
Колико је теоријска лингвистика усмерена према трагању за језичким универзалијама и њиховом опису, примењена лингвистика преузима резултате тих трагања и „примењује“ их у осталим областима. Обично, „примењена лингвистика“ се односи на коришћење лингвистичких истраживања у учењу језика, али и у другим областима. Синтеза говора и препознавање говора, на пример, користе лингвистичка знања за пружање гласовног интерфејса рачунарима.
Преко контекстуалне лингвистике лингвистика ступа у контакт са другим наукама. Колико теоријска лингвистика има свој засебан пут, интердисциплинарне области лингвистике проучавају како се језик односи према остатку света и утолико проучавања зависе од њега.
Социолингвистика, антрополошка лингвистика, и лингвистичка антропологија су науке у које проучавају однос између друштва у целости и језика.
У критичкој анализи дискурса однос са лингвистиком налазе реторика и филозофија.
У психолингвистици и неуролингвистици спој са лингвистиком налазе медицинске науке.
Остале интердисциплинарне области лингвистике укључују усвајање језика, еволуциона лингвистика, стратификациона лингвистика, и когнитивна лингвистика.
Лингвисти се, такође, разликују у приступу проучавања говорника. Неки анализирају конкретни језик говорника или језички развој у детаље. Неки проучавају језик у целости језичке заједнице, као што је језик свих оних који говоре призренско-тимочким дијалектом. Други покушавају пронаћи језичке универзалије и примене их, на неком апстрактном нивоу, на све говорнике људског језика свуда. Најпознатији заговорник овог последњег пројекта је Ноам Чомски, а занима велики број људи који се баве психолингвистиком и когнитивну лингвистиком. Идеја Ноама Чомског о језичким универзалијама говори о томе да оне леже у универзалијама људског мишљења.
Највећи део онога што је урађено под именом лингвистике сирово је дескриптивно. Лингвисти траже природу језика без упуштања у вредносне судове или траже графике будућих језичких праваца. Али, постоје и многи професионалци и аматери који кодификују језичка правила, стварајући тиме делимични стандард који би сви требало да прате.
Колико прескриптивисти (они који кодификују) желе избећи оно што називају „неправилном употребом“, дескриптивисти (они који описују) траже корене такве употребе. Дескриптивисти би то једноставно описали као идиосинкретичку употребу или би можда пронашли правилности које прескриптивисти не воле можда зато што им је то превише ново или из дијалекта који они не одобравају у стандардној употреби.
Многи савремени лингвисти сматрају да је говорни језик фундаменталнији, а тиме и много битнији за проучавање него писање. Разлози за такво становиште укључују:
Наравно, лингвисти се слажу да проучавање писаног језика може бити корисно и вредно. За лингвисте који користе методе корпусне лингвистике и рачунарске лингвистике, писани језик је много погоднији за обраду великих количина лингвистичких података. Велике корпусе говорног језика је тешко створити и још теже наћи.
Такође, проучавање система писања улази у простор лингвистике.
Будући да је лингвистика сложена и интердисциплинарна, систематизација њених дисциплина је отежана. Могуће је направити две веће поделе. У прву поделу могуће је убројити дисциплине које проучавају сам језик, његов састав и структуру. У другу категорију могуће је сврстати лингвистичке дисциплине које посматрају језик изван њега самога, у односу према према нечему што је део изванјезичне стварности.
Основне методе и језички нивои су:
Предмети лингвистичких проучавања у односу језика према спољашњем свету могуће је систематизовати на следећи начин:
примењена лингвистика, историјска лингвистика, ортографија, системи писања, компаративна лингвистика, криптоанализа, децифермент, социолингвистика, критичка анализа дискурса, психолингвистика, усвајање језика, еволуциона лингвистика, антрополошка лингвистика, стратификациона лингвистика, рачунарска лингвистика, текстуална лингвистика, когнитивна лингвистика, неуролингвистика, а у рачунској лингвистици постоје разумевање природног језика, препознавање говора, препознавање говорника (разазнавање), синтеза говора, и, уопштеније, обрада говора
"Лингвистика“ и "лингвист" не морају се увек примењивати у горњим значењима. У неким контекстима, најбоље дефиниције могу бити „оно што се студира на уобичајеном универзитетском одсеку за лингвистику“ и „онај ко је професор на таквом одсеку“. Лингвистика се у том смислу не односи на учење страних језика (осим у случајевима када се изучавају формални модели језика). Она не укључује анализу поезије. Само понекад укључује проучавање појава као што је метафора. Кодификација језика се обично не сматра лингвистиком пошто „лингвисти“ обично проучавају оно што људи раде, а не оно што људи треба да раде. Неко ко се дуготрајно бави тиме не може бити сматран „лингвистом“.
Према неким анатомским показатељима већ се пре 500 000 година Pithecanthropus pekinensis могао се артикулирано изражавати. Докази о човековом свесном размишљању о језику стари су око два и по миленијума, а ипак се о лингвистици говори тек уназад два века. У најранијим временима човек је кроз религију и мит покушао да себи објасни постанак језика. Библијска старозаветска Књига постања спомиње кулу коју је човек хтео да сагради како би дошао до Бога, али да их спречи, Бог је људима побркао језике и онемогућио их у њихову науму. Слично је и код средњоамеричких Маја, афричког племена Сабија, бурмунског народа Лаху и западнокинеског племена Лоло. Најстарији практични докази о бављењу језиком пронађени су у сумерско-асирским силабарима и пописима речи из 2. миленијума п. н. е. Панини (Осам подела) и Kâtyâyan (Напоменама) проучавају санскрт у сврху тумачења и приређивања светих ведских текстова. У античкој Грчкој и Риму филозофија, реторика и логика имале су велики углед, па се језик и проучавало управо кроз те дисциплине, а основно питање које је заокупљало мислиоце био је однос речи и ствари које именују, занимало их је: да је ли тај однос унапријед задан, природан или пак арбитраран. У раном средњем веку изједначавају се језик и граматика, јер се сматрало да је граматика схематски приказ језика. Сколастици су сматрали да логика и језик имају исти предмет - смислену реченицу. Хуманизам и ренесанса представљају својеврстан заокрет у односу на прошло раздобље, полако се схвата да су проучавања вредни и народни језици, не само латински, а прво важније дело посвећено народном језику је Наука о народном језику Дантеа Алигијерија. У следећем раздобљу (17. и 18. век) на језик се гледало идеалистички, веровало се у надређеност духа материји. Мислило се да језик одражава дух нације, али се и доводио у директну везу са човековом способношћу размишљања, односно сматрало се да човек и мисли зато што се служи језиком. О лингвистици као самосталној научној дисциплини - која је изван домена логике, реторике и филозофије - први се пут говори у 19. веку. Творцем такве опште лингвистике сматра се Вилхелм фон Хумболт. Јакоб Грим се узима за творца историјске лингвистике, јер је његово дело Deutsche Grammatik заправо преглед историјског развоја германских језика. У 19. веку у домену поредбено-историјске лингвистике делују и младограматичари (нем. Junggrammatiker). Језик посматрају кроз одређене фонетске законитости и аналогије. Главни представници су Херман Пол, Карл Бругман, Бертолд Делбрик те Август Лескин.
Сва теоријска размишљања до почетка 20. века само су увертира структуралистичкој теорији коју ће поставити женевски лингвиста Фердинанд де Сосир (1857 - 1913). Сам структурализам гледа на језик као на структуру јединица које стоје у међусобном доносу, а вредност добивају зависно од употребе или опозиције према другим језичним елементима у комуникацијском процесу. На Сосиров се структурализам надовезују и друге лингвистичке школе двадесетог века, али с помало измењеним теоријским погледима на језик - женевска школа, прашка фонолошка школа, функционална лингвистика, глосематика, бихевиоризам итд. Иако се структуралистичке поставке рађају у Европи и у Америци узимају маха, а представници су Леополд Блумфилд који је поставио темеље историјског структуралној лингвистици у Америци и Ноам Чомски, творац генеративне граматике. Важно је нагласити да се данас језик више не посматра као одраз духа, нити се митологизује на било који начин, језику се више не приступа са стајалишта мита или религије, у 20. веку говори се о лингвистици и језик се покушава сагледати и описати методама егзактних наука.
Будући да је структурализам учење које на језик гледа као на систем знакова који има своју структуру, а све што је у језику релевантно мора исказати на плану израза. Sосиров Курс оште лингвистике издан је 1916. постхумно. Сосир је лингвистичко образовање стекао у Лајпцигу учећи од младограматичара, а затим је био професор лингвистике у Паризу и Женеви где је одржао три циклуса предавања. Курс су припремили његови студенти Чарлс Бали (1865 – 1974) и Алберт Сеше (1870. – 1956) на темељу студентских бележака. Курс није плод тренутног надахнућа аутора, него резултат сазревања лингвистичке мисли, а утицај на Сосира могли су имати амерички санскртолог Вилијам Двајт Витни (1827 – 1894) и пољски лингвиста Јан Бодуен де Куртен.
Фердинанд де Сосир сматрао је да је предмет лингвистичког истраживања мора бити сам језик. Настојао је проучити законитости које су својствене свим језицима. Језик сматра системом знакова, слично као што су то језик за глуве (сваки израз – покрет руке, геста лица – има неко значење) или војни сигнали. Сагласно томе, покушава да успостави нову дисциплину – семиологију – науку о знаковима, а лингвистика би требало да буде само једном од њезиних дисциплина. Уз то, језик посматра као психичку, а говор као психофизичку појаву. По његову тумачењу језик је неопипљив, постоји само у свести говорника конкретног језика, апстрактан је и своди се на могућност изражавања мисли. Сам чин изражавања Сосир назива говором и то је реализација језика. Говор сматра индивидуалном, а језик друштвеном појавом. Своју теорију објашњава на шаху. Шаховске фигуре су у међусобном односу, једна се помиче у односу на другу по тачно одређеним правилима. Плочу и фигуре можемо транслирати на израз језика – писмо и говор. Правила по којима се шах игра, Сосир упоређује с језиком.
Наравно, иако врло важна, оваква теорија наилазила је на критике. Ф. де Сосир је систем схватио прекруто. Сматрао је да се људи разумеју само ако систем остаје непромењен, изменом којег од елемената систем се руши и онемогућује комуникацију. Такво размишљање вероватно је узроковано придавањем пажње искључиво синконији. Језик се непрестано развија и мења. Упркос променама (увођење нових лексема за модерне и тек измишљене предмете) говорници одређеног језика углавном се разумију. Тај проблем покушали су да реше припадници прашке лингвистичке школе говорећи о еластичној стабилности језика (Вилем Матезиус, O požadavku stability ve spisovném jazyce, 1932).
This article uses material from the Wikipedia Српски / Srpski article Лингвистика, which is released under the Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license ("CC BY-SA 3.0"); additional terms may apply (view authors). Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 4.0 осим ако је другачије наведено. Images, videos and audio are available under their respective licenses.
®Wikipedia is a registered trademark of the Wiki Foundation, Inc. Wiki Српски / Srpski (DUHOCTRUNGQUOC.VN) is an independent company and has no affiliation with Wiki Foundation.