Исак Башевис Сингер

јул">14. јул 1904 — Серфсајд, 24. јул 1991), јеврејски је књижевник и добитник Нобелове награде за књижевност 1978. Водећа личност у јидишком књижевном покрету, награђен је са две Националне награде за књижевност САД, једном за књижевност за децу за своје мемоаре Дан задовољства: Приче дечака који одраста у Варшави (1970) и једну за белетристику за своју колекцију Круна од перја и друге приче (1974).

Исак Башевис Сингер
Исак Башевис Сингер, 1969. године
Лични подаци
Датум рођења	(1904-07-14)14. јул 1904.
Место рођења	Леонћин, Руска Империја
Датум смрти	24. јул 1991.(1991-07-24) (87 год.)
Место смрти	Серфсајд, САД
Награде	Нобелова награда за књижевност

Рођен у Пољској, која је тада била део Руске Империје, у градићу Леонћину, 14. јула 1904. године, у рабинској породици, Исак Башевис Сингер је јеврејско образовање стекао у верској школи свога оца, и стекао статус рабина. Тим послом се никада није бавио, као ни његов старији брат Израел Јешуа Сингер, касније познат писац јидиша.

Године 1925. Сингер на конкурсу једног варшавског листа за причу осваја прву награду, потом, све чешће пише приче, новеле и штампа их по јидиш новинама и часописима. Мада се ослањао на традицију фантастике у домицилној књижевности, писао је о савременим ликовима и њиховим проблемима, али је дуго избегавао сложеније социјалне конотације.

Сингер, 1935. године, пред надирућим нацизмом, одлази, за братом, у САД, у Њујорк, где наставља да пише уметничку прозу, радећи и за јидиш новине. Павковић истиче: „Свет реалности и маште, демона и људи се у његовим прозама неодвојиво мешају у динамичну и провокативну литературу, какву јидиш књижевност до тада није познавала.”

Дело му је посвећено Јеврејима источне Европе који су живели по гетоима и јеврејским емигрантима у Америци. Избором матерњег језика, дуго је био осуђен на врло узак круг читалаца јидиша (на који је и преводио – Кнута Хамсуна, Ремарка, „Чаробни брег” Томаса Мана).

После објављивања приповетке „Гимпел Луда”, 1953. године, у енглеском преводу Сола Белоуа, на велика врата улази у светску књижевност. Преводе га све више, већ средином шездесетих један је од најпопуларнијих писаца у Америци. Пуну светску репутацију стиче добијањем Нобелове награде, 1978. године. Преминуо је 24. јула 1991. године у Мајамију.

Аутор је низ збирки прича, попут чувене „Метузалемова смрт и друге приче”, и славних романа, преведених и на српски: „Мађионичар из Лублина”, „Сотона у Горају”, „Лудак”, „Непријатељи”, „Роб”, „Сенке на Хадсону”... Аутобиографско дело је „У судници мог оца”.

• Јеврејски књижни савет за Робове, 1963.
• Награда Ицик Мангер, 1973.
• Национална награда за књигу (Сједињене Америчке Државе), 1974.
• Нобелова награда за књижевност, 1978.
• Увођење у Јеврејско-америчку кућу славних

Напомена: Датуми објављивања се односе на енглеска издања, а не на оригинале на јидишу, који често претходе верзијама у преводу 10 до 20 година.