Дијагностика је поступак којим се дефинише болест или патолошко стање, односно процес који води до дијагнозе болести.
У том процесу лекар се руководи симптомима и знаковима болести. Под симптомима се подразумевају тегобе које сам болесник примећује, док знакове болести лекар уочава на пацијенту.
Дијагнозу, (која је у суштини закључак о једној болести), не треба поистовећивати са дијагностиком (срп. утврђивање болести), која је јасно прописана методологија прикупљања података, и чијом међусобном анализом и упоређивањем треба да проистекне закључак, односно дијагноза једне болести на основу њених битних обележја и појава. Дијагноза се може дафинисати и као закључак о свим аспектима (видовима) болести, настао након прикупљених чињеница које су међусобно детаљно анализиране.
Процес дијагностике (или процес прикупљања чињеница о свим аспектима неке болести) се састоји од:
Анамнеза (грч. mnesis – сећање) је циљани разговор, којим лекар из пацијентовог исказа сазнаје оно што је битно за постављање дијагнозе. Анамнеза се састоји из:
Некад због природе болести није могућа комуникација са болесником (несвест, малодобност, душевне болести итд), па се анамнеза узима од трећег лица (родбина, старатељ) и тако узета анамнеза се зове хетероанамнеза (грч. heteros - други).
Физикални преглед је прикупљање информација о стању здравља болесника чулима лекара. Приликом физикалног прегледа користе се само најосновнији медицински инструменти: фонендоскоп, манометар, неуролошки чекић, стетоскоп, лупа итд.
Пре физикалног прегледа пацијент мора бити релаксиран што се може омогућити уз разговор, те при обављању прегледа треба пратити израз пацијентовог лица. На пример, при папацији абдомена израз пацијентовог лица често говори о присуству или одсуству болова.
Мада се генерално избегава додиривање пацијента без преледа, ипак, благо тапшање по рамену може бити и део лечења јер даје осећај топлоте. Током физикалног прегледа додир је дозвољен и често може бити и користан када је пацијент под стресом примања лоших вести. И код оваквих физичких додиривања пацијента довољан је само благи стисак руке да би се пацијент охрабрио, али и тада треба бити веома опрезан и водити рачуна о личности самог пацијента као и о могућности присуства других лица, те водити рачуна како то може бити интерпретирано од стране трећег лица.
Начини физикалног прегледа су:
Ово су основни методи. Постоји читава палета комбинованих метода и „трикова“ због којих, и поред напредовања науке и технике, физикални преглед лекара и даље чини основни дијагностички метод. Иако се у литаратури не наводи као посебан метод, чуло мириса је и те како важно у постављању дијагнозе. Неки лекари сматрају да је интуиција посебни облик мишљења који се стиче искуством и који доводи до дијагнозе без јасног узрочно последичног низа у мисаоном процесу.
Остали дијагностички методи почињу да добијају на значају у 20. веку, наглим развојем хемије, физике и техничких наука, и данас представљају неодвојиви део процеса дијагностике већине болести и патолошких стања. Примери:
Први забележени примери медицинске дијагнозе налазе се у записима Имхотепа (2630–2611. п. н. е.) у древном Египту (Папирус Eдвина Смита). Вавилонски медицински уџбеник, Дијагностички приручник, који је написао Есагил кин-апли (фл. 1069–1046. п. н. е.), увео је употребу емпиризма, логике и рационалности у дијагностици обољења или болести. Традиционална кинеска медицина, како је описано у Унутрашњем канону Жутог цара или Хуангди Нејђинг, прецизирала је четири дијагностичке методе: преглед, аускултација-олфакција, испитивање и палпација. Познато је да је Хипократ постављао дијагнозе тестирајући мокраћу својих пацијената и миришући њихов зној.
Проблеми с дијагнозом представљају доминантан разлог плаћања медицинских злоупотреба, и чине 35% укупних плаћања према резултатима студије која је обухватала податке за период од 25 година и са 350.000 захтева.
Прекомерна дијагноза је дијагноза „болести” која никада неће узроковати симптоме или смрт током живота пацијента. Она је проблем зато што непотребно претвара људе у пацијенте и зато што може да доведе до економске штете (прекомерне употребе) и третмана који могу нанети штету. Прекомерна дијагноза се јавља када је болест правилно дијагнозирана, али дијагноза је небитна. Тачна дијагноза може да буде неважна, јер лечење болести није доступно, није потребно или се не жели.
Према извештају Националне академије наука, инжењерства и медицине из 2015. године, већина људи ће доживети најмање једну дијагностичку грешку током свог живота.
Када се поставља медицинска дијагноза, време кашњења је временско одлагање док се не направи корак ка дијагнози болести или стања. Врсте времена кашњења су углавном:
Први забележени примери медицинске дијагнозе налазе се у списима Имхотепа (2630–2611. п. н. е.) у старом Египту (Папирус Едвина Смита). Вавилонски медицински уџбеник, Дијагностички приручник који је написао Есагил-кин-апли (деловао 1069–1046. п. н. е.), увео је употребу емпиризма, логике и рационалности у дијагнози болести или болести. Традиционална кинеска медицина, као што је описано у унутрашњем канону жутог цара или Хуангди неиђинг, наводи четири дијагностичке методе: инспекцију, аускултацију-олфакцију, испитивање и палпацију. Познато је да Хипократ поставља дијагнозе тако што је пробао урин својих пацијената и мирисао њихов зној.
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
This article uses material from the Wikipedia Српски / Srpski article Дијагностика, which is released under the Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license ("CC BY-SA 3.0"); additional terms may apply (view authors). Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 4.0 осим ако је другачије наведено. Images, videos and audio are available under their respective licenses.
®Wikipedia is a registered trademark of the Wiki Foundation, Inc. Wiki Српски / Srpski (DUHOCTRUNGQUOC.VN) is an independent company and has no affiliation with Wiki Foundation.