Владица Поповић: југославенски и српски фудбалер и тренер

март">17. март 1935 — Београд, 10. август 2020) био је југословенски фудбалер и тренер. Поникао је у подмлатку Црвене звезде. У дресу црвено-белих освајао је четири првенства Југославије и три трофеја Фудбалског купа Југославије. Одиграо је девет утакмица (1954—1956) за младу (два гола), осам за „ Б“ екипу и 20 утакмица за најбољу репрезентацију Југославије.

Владица Поповић
Владица Поповић
Лични подаци
Пуно име	Владимир Поповић
Надимак	Владица
Датум рођења	(1935-03-17)17. март 1935.
Место рођења	Земун, Краљевина Југославија
Датум смрти	10. август 2020.(2020-08-10) (85 год.)
Место смрти	Београд, Србија
Држављанство	СФРЈ
Позиција	везни
Сениорска каријера
Године	Клуб	Наст.	(Гол)
1953—1965 1965—1966 1966—1968 1968—1969.	Црвена звезда Штутгарт Штутгарт кикерс Депортиво Канариас	499 2 52	(38) (0) (2)
Репрезентативна каријера
1956—1965.	Југославија	20	(0)
Тренерска каријера
	Португес ФК Депортиво Италија Индепендијенте Санта Фе Атлетико насионал Депортиво Кали Напредак ФК Трпча Депортиво Кали Перу
Награде Фудбал Олимпијске игре 1956. Мелбурн Југославија

Од 1970. посветио се тренерском позиву. Прво је радио у Венецуели, а затим је у Колумбији тренирао тимове Индепендијенте Санта Фе, Атлетико насионал и Депортиво Кали. Са свим тим екипама је освајао титуле националног првака. Са Црвеном звездом освојио је титулу првака света 1991. у Токију, победивши Коло коло (3:0).

Црвена звезда

Поникао је у Црвеној звезди, чији је члан био од марта 1950. године, а за први тим је играо од 1953. до 1965. године. Одиграо је 291 званичну утакмицу и постигао 10 голова. Укупно је наступио на 499 мечева у дресу Звезде, по чему је пети на вечној листи клуба уз 38 постигнутих голова у свим утакмицама. Други је у историји Звезде по броју утакмица у Купу (37), а шести по броју мечева у еврокуповима (39). Учествовао је у освајању пет шампионских титула (1956, 1957, 1959, 1960. и 1964. године), три Купа (1958, 1959. и 1964) и Дунавског купа 1958. године.

Врло брзо се усталио у стартној постави Звезде у другом делу сезоне 1953/54, када је на десет мечева постигао четири гола. Готово у свим сезонама био је стандардан члан стартне поставе. Познат као врло борбен и коректан фудбалер, први пут је постао шампион са Звездом 1956. године одигравши 17 утакмица у првенству уз два постигнута поготка, оба у победи против Осијека од 5:0. У сезони 1956/57, Звезда је први пут наступила у Купу европских шампиона и стигла до полуфинала, где је заустављена од Фиорентине (0:1 и 0:0). Владица је у елитном такмичењу забележио пет одиграних мечева уз један гол у првој утакмици четвртфинала против ЦСКА из Софије у победи од 3:1. У одбрани шампионске титуле учествовао је на 24 меча уз погодак против београдског Радничког у тријумфу од 3:1. Наредне сезоне забележио је пет наступа у Купу шампиона, а Звезда је стигла до четвртфинала, где је тим Манчестер Јунајтеда прошао у полуфинале после два меча (1:2 и 3:3). Поповић је играо у обе утакмице против “Безбијевих беба“, а меч у Београду је био последњи за неке од фудбалера енглеског тима, јер су изгубили живот у авионској несрећи код Минхена по повратку из Београда.

Владица Поповић има освојен и Дунавски (Митропа) куп са Звездом 1958. године. У том такмичењу одиграо је три сусрета. Исте године је наступио на свих пет дуела у освајању Купа, а трофејни низ је настављен дуплом круном 1959. године уз 15 наступа Звездиног дефанзивца у првенству и четири у Купу. Шампионска титула је одбрањена 1960. године, а у тој сезони је одиграо 14 лигашких утакмица. Уследиле су сушне године, да би у сезони 1963/64 Звезда освојила дуплу круну уз 24 Поповићева меча у шампионату и четири у Купу. У Купу сајамских градова 1961/62, поузани дефанзивац је одиграо свих осам утакмица, а црвено-бели тим је у полуфиналу зауставила Барселона. Већ следеће сезоне у истом такмичењу београдска екипа се реванширала Каталонцима победом у мајсторици осмине финала у Ници од 1:0, а Владица Поповић је био међу најбољим играчима у тиму.

Иностранство

Каријеру је наставио у Штутгарту (1965/66), где је врло мало играо, па је прешао у редове Штутгартер Кикерса. У овом клубу је од 1966. до 1968. године наступио на 52 лигашка меча уз два поготка. Каријеру је завршио у Венецуели, где је од 1968. до 1969. носио дрес Депортиво Канаријаса.

Репрезентација

Одиграо је девет утакмица (1954—1956) за младу (два гола), осам за „ Б“ екипу (1955—1961) и 20 утакмица за најбољу репрезентацију Југославије. Дебитовао је 23. децембар 1956. у пријатељском сусрету против Индонезије (5:1) у Џакарти, а од дреса с државним грбом опростио се 16. јуна 1965. у сусрету против Норвешке (0:3) у Ослу.

У Јужној Америци је изградио тренерску каријеру. Водио је колумбијске клубове, Индепендијенте Санта Фе од 1971. до 1972, Насионал из Медељина 1973. године, Депортиво из Калија 1974. и Португезу из Венецуеле. Два пута је био шампион Колумбије, 1971. са клубом из Санта Феа и 1974. са Депортивом из Калија, а две титуле освојио је и са Португезом из Венецуеле 1975. и 1977. године. Водио је крушевачки Напредак и Трепчу, а 1980. године постао је члан стручног штаба Црвене звезде као руководилац омладинских тимова. Још у два наврата водио је Депортиво Кали од 1984. до 1986. и током 1989. године.

У сезони 1991/92. преузео је Црвену звезду после одласка Љупка Петровића. Владица је предводио црвено-беле до титуле првака света 8. децембра 1991. у Токију тријумфом над чилеанским Коло Колом од 3:0, а касније је освојио и титулу шампиона Југославије 1992. године у лиги коју су већ напустили клубови из Хрватске и Словеније, а у другом делу сезоне се није могло играти ни у Босни и Херцеговини јер су сукоби увелико трајали. Владица је био и селектор репрезентације Перуа од 1992. до 1993. године, водио је и колумбијски Миљонариос од 1994. до 1995. и Каракас из Венецуеле од 1998. до 1999. године.

Преминуо је 10. августа 2020. године од последица ковида-19 у Београду. Сахрањен је 13. августа 2020. године на Новом гробљу у Београду.