Empatija

Termin potiče iz estetike. Nemački filozof i psiholog Teodor Lips (Lipps) je početkom veka uveo izraz uživljavanje (nem. Einfuhlung), u engleskom prevodu empatija, da bi njime označio "unošenje" (putem intuicije i motorne mimikrije) vlastitih stavova i osećanja u neko umetničko delo ili prirodnu pojavu (natmuren oblak, vedar dan itd.). Empatija podrazumeva emocionalno stapanje osobe sa objektom svog estetskog doživljaja. Mada je za pojavu uživljavanja paradigmatična empatija u recepciji umetničkog dela, po Lipsu, ova pojava je opštija i javlja se i van sfere umetničkog.

U psihologiji, termin se upotrebljava da označi proces neposrednog uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje drugih ljudi. Empatija predstavlja neposredno saznanje osećanja, želja i namera drugih ljudi, za razliku od simpatije koja podrazumeva saživljavanje sa osećanjima bliskih ljudi, saučestvovanje u emocionalnom stanju drugih. Npr. kada putem empatije otkrivamo strah ili bol drugog lica, mi prvenstveno znamo šta oni osećaju, a kada preko simpatije doživljavamo ova osećanja koja imaju nama draga lica (brat, sin, žena), tada i sami proživljavamo, osećamo strah ili bol.

U psihoanalizi i psihoterapiji uopšte, empatija kao sposobnost da "budemo drugi" jeste nesvesni kanal komunikacije terapeutovog predsvesnog i nesvesnog sa nesvesnim pacijenta. Po Frojdu, empatija je derivat procesa identifikacije sa objektom. Neki klinički psiholozi razlikuju imitativnu i projektivnu empatiju. H. A. Mari (Murray) se zalaže za primenu kritičke empatije u kliničkoj psihologiji.