John Maynard Keynes

jun 1883 - 21. april 1946) je bio engleski ekonomista čije su radikalne ideje imale ogroman uticaj na modernu ekonomiju i političku teoriju. Posebno je zapamćen kao zagovarač vladine politike intervencionisanja, po kojoj bi vlada mogla koristiti fiskalne i monetarne mere da bi ciljano ublažila efekte ekonomske recesije, depresije i eksplozija. Mnogi ga smatraju osnivačem moderne makroekonomije. Njegove ideje su osnova škole mišljenja poznate kao Kejnsova ekonomja i njenih raznih ogranaka.

John Maynard Keynes
Keynesijanska ekonomija
Keynes godine 1933.
Rođen/a	(1883-06-05)5. 6. 1883. Cambridge, Engleska
Umro/la	21. 4. 1946. (dob: 62) Tilton, East Sussex, Engleska
Nacionalnost	britanska
Polje	Politička ekonomija, vjerojatnost
Alma mater	King's College, Cambridge
Uticaj od	Adam Smith, David Ricardo, John Stuart Mill, Thomas Malthus, Silvio Gesell, G. E. Moore, Alfred Marshall, Knut Wicksell, Dennis Robertson
Opozicija prema	Karl Marx, Alfred Marshall, Arthur C. Pigou, Dennis Robertson, Friedrich Hayek
Uticaj na	T. K. Whitaker, Patrick Lynch, Michał Kalecki, Simon Kuznets, Paul Samuelson, John Hicks, G. L. S. Shackle, William Vickrey, John Kenneth Galbraith, Karl Schiller, Joseph Stiglitz, Paul Krugman, James K. Galbraith
Doprinosi	Makroeconomika, keynesijanska ekonomija, Preferenca likvidnosti, Množenje troška, Model agregatne ponude i potražnje

Tokom 1930-tih, Kejns je predvodio revoluciju ekonomskog razmišljanja, osporavajući ideje neoklasične ekonomije koja je tvrdila da bi slobodna tržišta, u kratkim do srednjoročnih termina, automatski pružila potpunu zaposlenost, dokle god su radnici fleksibilni u pogledu njihovih platnih zahteva. On je umesto toga zastupao stav da agregatna potražnja određuje sveukupni nivo ekonomske aktivnosti i da neadekvatna agregatna potražnja može da dovede dugačkih perioda visoke nezaposlenosti. Sledstveno Kejnsovoj ekonomiji, državna intervencija je neophodna da bi se regulisali ciklusi „brzog rasta i raspada“ ekonomske aktivnosti. Kejns se zalagao za primenu fiskalne i monetarne politike kojom bi se ublažili negativni efekti ekonomskih recesija i depresija. Nakon izvijanja Drugog svetskog rata, Kejnsove ideje u pogledu ekonomske politike su našle primenu u vodećim Zapadnim ekonomijama. Godine 1942, Kejnsu je dodeljena titula naslednog plemića, te je postao baron Kejns od Tiltona u okrugu Saseks. Kejns je umro 1946. godine. Tokom 1950-tih i 1960-tih, uspeh Kejnsove ekonomije je doveo do toga da su skoro sve kapitalističke vlade prihvatile njegove stavove.

Kejnsov uticaj je opao tokom 1970-tih, delom kao posledica problema sa inflacijom koja je počela da se ispoljava u angloameričkim ekonomijama od početka dekade, a delom zbog kritika Miltona Fridmana i drugih ekonomista koji su bili pesimistični u pogledu sposobnosti vlada da regulišu ekonomske cikluse putem fiskalne politike. Međutim, nastup globalne finansijske krize iz 2007–08 je uzrokovao ponovni uspon Kejnsovog gledišta. Kejnsova ekonomija pruža teoretsku osnovu za ekonomsku politiku koju je Predsednik Barack Obama preduzeo u SAD u odgovoru na krizu, kao i premijer Gordon Brown u Ujedinjenom Kraljevstvu, i drugi državnici u njihovim zemljama.

Godine 1999, Time magazin je uvrstio Kejnsa u spisak 100 najvažnijih i najuticajnijih ljudi 20. veka, komentarušući da je to bila: „njegova radikalna ideja da vlade trebaju da potroše novac koji nemaju da bi spasle kapitalizam.“ Njega je žurnal The Economist opisao kao „najpoznatijeg britanskog ekonomistu 20. veka.“" Osim što je bio ekonomista, Kejns je takođe bio u državnoj službi, kao direktor Engleske banke, pripadnik Blumsburske grupe intelektualaca, patron i sakupljač umetnosti, direktor Britanskog eugenskog društva, savetnik nekoliko dobrotvornih družtava, uspešni privatni investitor, pisac, filozof, i farmer.

Obrazovanje

Džon Majnard Kejnz je bio sin Džona Nevila Kejnza, ekonomskog lektora pri Kembridž univerzitetu, uspešnog autora i socijalnog reformatora. Kejns se prvo obrazovanje dobio na Itonu, gde je pokazao talenat za skoro svaku oblast njegovih širokih interesa. Upisao je Kraljevski koledž pri Kembridžu da bi studirao matematiku, ali su ga njegova interesovanja prema politici odvela na polje ekonomije koju je studirao na Kembridžu.

Karijera

Da bi našao neki izvor prihoda, Kejnz je odložio pisanje disertacije na Kembridžu i, umesto toga, uzeo servis civilnog istraživanja, na kome je bio drugi. Interesantno, u ekonomskom delu je dobio najmanju ocenu, za koju je posle rekao: „Istraživači najverovatnije znaju manje od mene“. Najpoželjnije mesto u britanskom trezoru je bilo namenjeno prvoplasiranom, tako da je Kejnz prihvatio posao u kancelariji Indije. Za sve to vreme, radio je i na disertaciji, koja, na njegovu žalost, nije bila prihvaćena kada ju je predao što je značilo da ni doživotno mesto na Kembridžu nije, takođe. Umesto toga, prihvatio je lekturat iz ekonomije osnovan lično od strane Alfreda Maršala, sa koje pozicije je i počeo da gradi svoju reputaciju kao ekonomista. Uskoro je ukazan kraljevskoj komisiji za valutu i finansije Indije gde je mogao da iskaže svoj talenat primenjujući ekonomsku teoriju na praktične probleme. Pošto je to i uspeo, njegove usluge su tražene i posle Prvog svetskog rata. Posle rata je bio zadužen za kreiranje uslova kredita između Britanije i njenih kontinentalnih saveznika za vreme rata. Postigao je znatne uspehe koji su, na kraju, doveli do mesta finansijskog predstavnika blagajne na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919.

Kejnzova karijera se uzdigla mestom savetnika finansija Velike Britanije od 1915 do 1919 za vreme Prvog svetskog rata, i kao njihovog predstavnika na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. Ta poseta je rezultovala u publikaciji Ekonomske posledice mira (The Economic Consequences of the Peace), iste godine praćena Revizijom ugovora (A Revision of the Treaty). Ova dela su predviđala da će popravke koje je Nemačka trebala da plati pobednicima rata biti toliko velike da će uništiti Nemačku ekonomiju. Ova predviđana su se i ostvarila 1923 kada se nemačka ekonomija urušila u hiperinflaciji, sa samo malim delom popravki ikada plaćenim.

Kejnz je više puta u svojim delima upozoravao na to da je Srbija proporcionalno najviše stradala u Prvom svetskom ratu. S obzirom na to da je Srbija siromašna poljoprivredna zemlja, osnov njene ekonomije je ljudska radna snaga. S obzirom na ogromne ljudske žrtve, Srbija je proporcionalno najviše izgubila u ratu, a posle nje Francuska. Sistem repracija zasnovan na uništenim materijalnim sredstvima koji su savezničke snage uvele ne može, po Kejnzu, adekvatno da nadoknati srpske gubitke.

Do 1942. godine, Kejnz je već bio ugledni ekonomista kada je dobio titulu baron Kejnz od Tiltona. Za vreme Drugog svetskog rata, Kejnz je raspravljao u Kako platiti rat (How to pay for the war) da bi se rat trebao finansirati većim taksama (pre nego trošenjem deficita), da bi se izbegla inflacija. Kada je pobeda saveznika već izgledala sigurno, Kejns je bio u pregovorima koji su ustanovili Bretonvudski sistem (Bretton Woods system), kao predstavnik britanske delegacije i predsedavajući komisije Svetske banke.

Investitor

Kejnzov briljantni rekord kao investitora je demonstriran preko javno dostupunih podataka fonda koji je on vodio za Kraljevski koledž pri Kembridžu.

Između 1928 i 1945, Kejnzov fond je doživeo prosečni rast od 13,2% u poređenju sa ukupnim tržištem Velike Britanije koje je opadalo 0,5% na godišnjem nivou.

Pristup koji je generalno Kejnz usvojio sa njegovim investicijama može se svesti na:

• 1. Pažljivu selekciju nekoliko investicija uzimajući u obzir njihovu jeftinoću u poređenju sa aktuelnim i potencijalnim realnim vrednostima u periodu godina, kao i alternativnim inesticijama u vremenu;
• 2. Čvrsto držanje ovih relativno velikih jedinica, moguće i na nekoliko godina, dok ne ispune svoja očekivanja, ili dok ne bude očigledno da su bila greška, i;
• 3. Balansirana pozicija u investiranju, tj. različit izbor rizika individualnih deonica koje su velike, i ako je moguće, suprostavljenih rizika (npr. držanje deonica zlata među ostalim jednakostima, jer je vrlo moguće kretanje u suprotnom pravcu zbog fluktuacija)

Najvažnije Kejnzovo delo je Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (The General Theory of Employment, Interest and Money), 1936. U njemu je tvrdio i pokušao da dokaže da slobodan tržišni sistem ne teži ravnoteži, uključujući i punu zaposlenost, već baš neravnotežama izraženim krizama i privrednim ciklusima. Ovom knjigom Kejns je izvršio revoluciju u ekonomskoj nauci, budući da je doveo u pitanje centralnu propoziciju (do)tadašnje makroekonomske teorije. Iz Kejnzove teorije vrlo brzo je izvedena potreba široke državne intervencije, a fiskalne politike pre svega.

Kejnzijanizam je vladao makroekonomskim mišljenjem oko pola veka, da bi njegovu dominaciju ugrozila tzv. nova klasična ekonomija 1980-tih godina. Današnji neokejnsijanizam vrlo malo podseća na svog utemeljivača.

Rad Rasprava o novcu (Treatise on Money) u 2 toma je smatran Kejnsovim najboljim delom od njegovog čestog intelektualnog protivnika, Miltona Fridmana. Fridman i ostali monetaristi su raspravljali da kejnezijanski ekonomisti (Keynesian Economists) ne obraćaju dovoljno pažnje na stagflaciju i ostale probleme inflacije.

Fridrih Hajek je tako žestoko iskritikovao Raspravu o novcu (Treatise on Money) da je Kejnz odlučio da postavi Pjera Srafu da iskritikuje (ništa manje žestoko) Hajekovo konkurentsko delo. Kejns-Hajek konflikt je bila prava mala bitka na liniji Londonska ekonomska škola - Kembridž.

 

John Maynard Keynes na Wikimedijinoj ostavi

• History of Economic Thought: John Maynard Keynes [2] Arhivirano 2009-03-21 na Wayback Machine-u (en)
• The John Maynard Keynes Papers at King's College, Cambridge [3] Arhivirano 2003-11-20 na Wayback Machine-u (en)
• Keynes' little known but abundant definition of an economist (1924)
• Professor Robert Skildesky explains Keynes theories video
• Professor Robert Skidelsky on economist Keynes video
• Djela čiji je autor John Maynard Keynes na Projektu Gutenberg
• Keynes, The Economic Consequences of the Peace Arhivirano 2006-02-07 na Wayback Machine-u (1919)
• Keynes, The end of laissez-faire (1926)
• Keynes, Economic Possibilities for our Grandchildren (1930)
• Keynes, The raising of prices (1933)
• Keynes, National Self-Sufficiency (1933)
• Keynes, An Open Letter to President Roosevelt (1933)
• Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money (1936)
• Booknotes interview with Robert Skidelsky on John Maynard Keynes: Fighting for Freedom, 1937–1946, 28 April 2002. Arhivirano 2016-08-18 na Wayback Machine-u
• John Maynard Keynes (1883–1946). Library of Economics and Liberty (2nd izd.). Liberty Fund. 2008.