Albanska Golgota

Povlačenje srpske vojske i izbeglica preko vrleti Albanije pokrivenih snegom je započeto u zimu 1915. godine. Tokom ovog tragičnog povlačenja, usled hladnoće, gladi, bolesti i borbi sa Albancima je stradalo više od 240.000 ljudi.

Glavni članci: Srpska okupacija Albanije i Esad Paša Toptani

Srpsko-albanski odnosi

Glavni članci: Srpsko-albanski odnosi, Srpsko-albanski sukob, i Srpsko-albansko prijateljstvo

Srpsko-albanski sukob ima svoju predistoriju, a intenziviran je u vreme "nacionalnog buđenja" u 19. veku, kada su srpski i albanski lideri izrazili pretenziju na iste teritorije. Tokom ustanaka i ratova koje je Srbija vodila za oslobođenje Albanci su činili značajan deo neregularnih jedinica bašibozuk koje su intervenisale u gušenju pobuna, i bile poznate po žestokim pljačkama i odvođenju roblja. S druge strane, Srbija je u prvom ustanku započela isterivanje najsevernijih albanskih naselja "još od Jagodine". Nakon rata sa Turskom 1878. godine Srbija je pripojila pogranične oblasti naseljene Albancima proteravši stanovništvo. Albanci su sve do 1878. godine živeli na području Leskovca, Vranja, u Pešteru blizu Sjenice i u dolini južne Morave.

I pored toga, postojala je srpsko-albanska saradnja, koja se ogledala u zajedničkim borbama protiv Turaka, i zajedničkim planovima za oslobođenje. U proleće 1904. godine Albanci su poslali izaslanstvo u Beograd i prijateljsko odnošenje Srbije prema njihovom pokretu za autonomiju. 1912. godine albanske vođe dolaze na sastanke sa srpskom vladom i premijerom Pašićem i stavljaju se na raspoloženje: da omoguće prodiranje srpske vojske pod uslovom da Srbija njima omogući da se oni oslobode od Turske i da dobiju svoju autonomiju.

Srpska okupacija Albanije

Glavni članci: Srpska okupacija Albanije i Esad Paša Toptani

 

U prvom balkanskom ratu 1912-1913 godine, Srbija je okupirala veći deo Albanije radi vlastitoga izlaska na Jadransko more. Tokom okupacije su činjeni zločini nad civilnim stanovništvom, što je urodilo "bezgraničnim neprijateljstvom albanskog naroda prema Srbiji". Nakon što se srpska vojska povukla pod pritiskom evropskih sila, u Draču je ostavljena pro-srpska vlada Esad-paše Toptanija, koga je oružjem i novcem pomagala Pašićeva vlada.

 

Jedan od zvaničnih ratnih ciljeva Kraljevine Srbije u prvom svetskom ratu je bio izlazak Srbije na Jadransko more preko severne Albanije. U leto 1914. vlada Srbije je pomogla Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji. Godine 1914. su nakon izbijanja prvog svetskog rata u Albaniju upućene manje srpske snage prvenstveno kako bi obezbedile južne granice Srbije i pomogle Esad-paši u borbi sa njegovim suparnicima iza kojih je stajala Austro-Ugarska.

U januaru 1915. godine, posle Kolubarske bitke koja je trajala skoro mesec dana i kojom je Srbija oslobođena od prve okupacije, srpske vlasti procenjuju da su stekli prestiž kod saveznika i šalju ponovo trupe radi izlaska na more preko Albanije. U leto 1915. srpska vojska je intervenisala u Albaniji radi zaštite Essad-pašinog režima, slomivši ustanak njegovih protivnika.

Krajem 1915. srpska vojska ponovo prelazi Albaniju, ali ovog puta u rasulu, povlačeći se ispred Austro-Ugarskih snaga. Pod pritiskom velike austrougarsko-nemačke i bugarske ofanzive, Vrhovna komanda srpske vojske 24. novembra 1915. godine odlučila je da se trupe vojske povuku preko Crne Gore i Albanije na Jadransko more. Ta odluka je doneta posle neuspelog pokušaja da se vojska povuče dolinom Vardara, zbog prodora bugarske armije, presecanja komunikacija i izostanka planiranog prodora saveznika iz Soluna. Povlačenje se odvijalo naročito teško, usled ekstremnih vremenskih neprilika i neprijateljskog raspoloženja stanovništva, posebno u oblastima van Esad-pašine kontrole. Neretko je dolazilo do oružanih okršaja i napada na srpsku vojsku i izbeglice.

 

Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre...

– Rastko Petrović

Stanje srpske vojske je bilo izuzetno nepovoljno, vladao je opšti zamor, slaba ishrana, nedostatak ratnog materijala, a pristizala je zima. Ipak, vojnopolitičko vođstvo Srbije nije promenilo svoje shvatanje savezništva i daljeg vođenja rata, te je Vrhovna komanda 25. novembra 1915 . naredila da se Druga i Treća armija i trupe odbrane Beograda povlače pravcem Peć - Andrijevica - Podgorica - Skadar; trupe Novih oblasti pravcem Đakovica - Vezirov most - Ljum Kula - Skadar, a Timočka vojska i oredi iz zapadne Makedonije preko Piškopeje, Debra i Struge u Elbasan. Srpska vlada je krenula 24. novembra iz Prizrena preko Ljum Kule u Skadar, a za njom je krenula 26. novembra 1915. i Vrhovna komanda.

Kakvo je bilo stanje, govori saopštenje nemačke Vrhovne komande od 29. novembra:

Pošto srpska vojska više ne postoji, već postoje samo njeni bedni ostaci koji su se razbegli u divlje albanske i crnogorske planine, gde će bez hrane po voj zimi naći svoju smrt, to su prekinute dalje operacije i neće se više izdavati izveštaji sa balkanskog ratišta.

 

U takvoj situaciji se čak pojavila ideja o kontraofanzivi koja je poticala od vojvode Živojina Mišića; na četiri sastanka (29. novembar - 1. decembar) sa Stepom Stepanovićem, Pavlom Jurišićem Šturmom i M. Živkovićem, Mišić je predlagao kontraofanzivu. Ideja nije prihvaćena, te je preostalo da se postupi po naređenju Vrhovne komande.

Uništivši ili zakopavši teške i poljske topove, srpska vojska je krenula 3. decembra put Crne Gore i Albanije. Kretanje je bilo sporo po zaleđenim putevima, a dodatni problem su predstavljali napadi Albanaca koji nisu priznavali vlast Esad-paše Toptanija, saveznika Srbije. 13. decembra glavnina srpske vojske je bila između Andrijevice i Podgorice, a u periodu od 15. do 21. decembra je stigla u okolinu Skadra. Prema podacima srpske Vrhovne komande, na albansku obalu je stiglo oko 110.000 vojnika i 2.350 oficira. Pretpostavlja se da je od početka povlačenja život izgubilo oko 72.000 ljudi. Ukupno je preko Albanije prešlo oko 54.000, a preko Crne Gore oko 90.000 ljudi.

 

Posle više od mesec dana teških marševa, po lošem vremenu, srpska vojska se okupila kod Skadra, Drača i Valone. Dolazak na albanski dio jadranske obale nije značio i konačan spas. Na samoj obali veliki saveznici nisu bili organizovali zadovoljavajući prihvat, a jedan saveznik (Italija) se ponašao kao neprijatelj. 28. decembar Nikoli Pašiću je uručena izjava italijanske vlade u kojoj je rečeno da srpska vojska ne prelazi reku Škumbu da ne bi došla u sukob sa italijanskom vojskom. U korist Srba je intervenisala ruska diplomatija; pred ruskim poslanikom u Rimu, italijanski ministar spoljnih poslova Sidnej Sonino se branio da je učinio sve što je mogao za spas srpske vojske što se nije kosilo sa „životnim interesima Italije“.

Nikola Pašić je 15. januara 1916 uputio cirkular ruskom caru Nikolaju II tražeći pomoć. On je stigao do cara Nikolaja 18. januara i istog dana je Nikolaj poslao telegram kralju Velike Britanija i predsedniku Francuske, u kome je rekao da ako srpska vojska ne bude spasena, da će Rusija raskinuti savez sa njima. Intervencija ruskog cara je ubrzala savezničku pomoć, a italijanska vlada je dozvolila Srbima da uđu u Valonu.

 

28. januara francuska vlada je odlučila da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska. Od toga dana saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoženje. Do 15. februara prevezeno je na grčko ostrvo Krf 135.000 ljudi i u Bizertu oko 10.000 ljudi. Prvo iskrcavanje na Krfu, 'Ostrvu spasa' kako su ga prozvali Srbi, bilo je u pristaništu u Guviji (Govino), šest kilometara severno od grada Krfa. Do aprila se na Krfu prikupilo 151.828 vojnika i civila. Materijalne troškove opremanja i izdržavanja srpske vojske preuzele su Francuska i Velika Britanija.

Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali. Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene srpskim vojnicima jer je kiša neprekidno padala danima. Premorena i izmučena vojska je pod vedrim nebom, bez šatora i zaklona sedam dana teško podnosila ledenu kišu. Na ostrvu Vido su iskrcavani najteži ranjenici i bolesnici i to su uglavnom bili najmlađi koje je povlačenje najviše pogodilo Od 23. januara do 23. marta 1916 umrlo je 4.847 ljudi. Malo ostrvo Vido kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, je pretvoreno u "ostrvo smrti", a more oko njega u "plavu grobnicu". Bez mogućnosti sahrane, oko 5.400 umrlih je spušteno u more. Iz pijeteta i poštovanja prema umrlim srpskim junacima, grčki ribari narednih 50 godina nisu izlovljavali ribu u tom području.

 

Na ovom putu srpski narod je doživeo jedan od najvećih egzodusa u svojoj istoriji. Na ostrvo Krf stiglo je 135.000 srpskih vojnika, u Bizertu oko 12.000. U zvaničnom izveštaju ministra vojnog generala Božidara Terzića, predsedniku vlade Nikoli Pašiću piše da je nestalo, umrlo, poginulo ili zarobljeno 243.877 ljudi. Francuski maršal Žozef Žofr je o tome rekao: „Povlačenje naših saveznika Srba, pod okolnostima pod kojima je izvršeno, prevazilazi po strahotama sve što je u istoriji kao najtragičnije zabeleženo“.

Srpska vojska se oporavila i reorganizovala do aprila i takva je prevezena na Solunski front gde je dobila svoj sektor i igrala važnu ulogu u njegovom probijanju dve godine kasnije.

Tada je nastala i izreka: "Niko ne zna šta su muke teške, k'o Albaniju nije prošao peške."

• Srpsko-albanski odnosi
• Srbija u Prvom svetskom ratu