Tropska Frambezija

Treponema pallidum pertenue), koja i pored toga što podseća na klicu izazivača sifilisa, ne spada u veneričnu bolest.) . Oboljenje je retko smrtonosno, ali ukoliko se ne leči može imati za posledicu trajnu nesposobnost, deformacije i unakaženje.

Tropska frambezija
Tipične lezije na koži izazvane bakterijskom infekcijom
Specijalnost	Infektologija, Dermatovenerologija
Klasifikacija i eksterni resursi
ICD-10	A66
ICD-9	102
MedlinePlus	001341
[uredi na Vikipodacima]

Stranica iz hirurga Džona O'Nila, ilustrovanog časopisa o bolestima na Zapadnom obali Afrike, napisanog tokom svog vremena na HM Gun Boat Decoi-u. Dijagrami boja koji pokazuju "tipičan slučaj Framboesia ili Iavs". Datum: 1874

Ispitivanje posmrtnih ostataka Homo erektusa iz Kenije, starih od oko 1,6 miliona godina, otkrili su promene tipične za tropsku frambeziju. Genetička analiza frambezije i njenog uzročnika bakterije - Treponema pallidum pertenue - dovela je do zaključka da je frambezij jedna od četiri najstarije poznate bolesti iz grupe spiroheta, pa se smatra da su se sve ostale podvrste Treponema pallidum verovatno razvile iz Treponema pallidum pertenue .

Veruje se da je frambezija potekla iz tropskih područja Afrike i potom se širila u druge tropske krajeve sveta putem imigracije i trgovine robovima. U Evropu su Frambezija iz Afrike verovatno importovali u 15. veku, evropsi trgovaca i istraživači Afrike.

Prvi nedvosmisleni opis bolesti načinio je holandski lekar Vilijem Piso. Sledio je pitom opis frambezije iz 1679. godine, otkrivene među afričkim robovima, od strane Tomasa Sidenhama u njegovoj poslanici o veneričnim bolestima, koji je smatrao da je to iste bolesti kao i sifilis.

Uzročnik frambezije otkriven je 1905. godine od strane Alda Kastelanija u ulkusima pacijenata obolelih od frambezije na Cejlonu.

Veruje se da je sadašnje ime poreklom sa Kariba, yaya — što u doslovnom prevodu znači „ranjav”.

 

Tropska frambezija je česta u najmanje 14 tropskih zemalja od 2012. Oboljenje se javlja samo kod ljudi. Tokom 1950-ih i 1960-ih godina Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je skoro iskorenila tropsku frambeziju. Od tada se broj slučajeva povećao i SZO ponovo okušava da iskoreni bolest do 2020. Prema poslednjim procenama broj osoba inficiranih osoba je veći od 500 000, 1995 godine. Iako je prvi opis bolesti, 1679, dao Vilem Piso, arheološki dokazi govore da je tropska frambezija bila prisutna kod ljudi čak i pre 1.6 miliona godina.

Tropska frambezija se prenosi direktnim kontaktom sa tečnošću iz lezija inficirane osobe. Taj kontakt je obično neseksualne prirode. Oboljenje je najčešće kod dece koja ga prenose zajedničkim igranjem. Druge srodne treponemalne bolesti su bejel (Treponema pallidum endemicum), pinta (Treponema pallidum carateum), i sifilis (Treponema pallidum pallidum).

 

Oboljenje započinje sa okruglom, tvrdom oteklinom kože prečnika od 2 do 5 cenmimetara. Centar otekline može da pukne i napravi čir. Ta početna lezija kože se u većini slučajeva zaleči posle tri do šest meseci. Nakon nekoliko nedelja, pa čak i godina, zglobovi počinju da budu bolni, zamor se može javiti, i može doći do pojave novih lezija na koži. Koža nadlanovi rukama i stopalama mogu da zadebljaju i da puknu. Može doći do deformaciije kostiju (posebno onih u nosu). Nakon pet ili više godina može doći do pojave izumiranja velikih delova kože propraćenim pojavom ožiljaka.

Tropska frambezija se obično dijagnostikuje pojavom lezija. Testovi antitela krvi mogu biti korisni ali ne mogu da izdvoje predhodne od trenutnih infekcija. Lančana reakcija polimerazom (PCR) je najprecizniji način za dijagnozu.

Treponema se uglavnom uspešno leči antibioticima uključujući: azitromicina oralno ili benzatin benzipenicilina

U akutnoj fazi bolest se leči intramuskularnim davanjem od 1,2 miliona jedinica benzatinpenicilina u jednoj dozi dnevno, u toku 7 do 10 dana. Deca lakša od 45 kg leče se primenom 600.000 jedinica penicilina u jednoj dozi dnevno.

Kod alergičnh na penicilin može se primeniti jedan od tetraciklinskih preparata u dozi od 0,5 grama na svakih 6 sati u toku 10 dana i Klorazen 40 mg intravenski, jednom nedeljno u toku 3 do 6 nedelja.

Bez lečenja, u 10% slučajeva dolazi do fizičkih deformiteta.

Delimično, prevencija se postiže lečenjem onih koji su oboleli i time se smanjuje rizik od prenošenja. Zato javno zdravstvene mere uključuju aktivno traženje i lečenje bolesnika i rizičnih grupa u porodici i među decom benzatinpenicilinom.

Tamo gde je oboljenje endemsko, sprovodi se lečenje celokupne populacije. Unapređenje sanitarnih uslova i nivoa čistoće takođe umanjuje širenje bolesti.