Сирија: држава у западној Азији

Граничи се са Либаном на западу, Израелом на југозападу, Јорданом на југу, Ираком на истоку, и Турском на северу. Сирија на два места нема јасно утврђене границе - Израел држи под окупацијом већи део покрајина Кунејтра (Голанска висораван) на југозападу земље, док су сукоби са Турском око покрајине Хатај на путу разрешења око статуса покрајине. Историјски, Сирија је некад обухватала територије данашњег Либана, Израела и територије Палестине и делове Јордана. Ова област Блиског истока се некада називала и Велика Сирија, или на арапском језику Билад ел Шам. Сирија се простире на 185.180 km² површине на којој живи 17.064.854 становника, према подацима из 2014. године. Главни и највећи град је Дамаск.

Сиријска Арапска Република الجمهورية العربية السورية (арапски)
Застава Грб
Химна: Чувари домовине (арап. حماة الديار)
Главни град	Дамаск
Највећи град	Дамаск
Службени језик	арапски
Владавина
Облик државе	Унитарна полупредседничка република
— Председник	Башар ел Асад
— Потпредседници	Фарук ел Шара; Маџах ел Атар
— Председник Владе	Имад Камиш
— Председник Народног савета	Хамуда Сабаг
Историја
Независност	Од Француске (као Сиријска Република) 27. априла 1946.
Географија
Површина	‍
— укупно	185.180 km2 (87)
— вода (%)	1,1
Становништво	‍
— 2014.	17.064.854 (54)
— густина	118,3 ст./km2
Економија
Валута	Сиријска фунта
— стоти део валуте	‍100 кирша‍
Остале информације
Временска зона	UTC +2
Интернет домен	‍.sy‍
Позивни број	+963

Име Сирије је изведено од назива за старо Асирско царство које се звало Сурија. Овај велики простор се у време Римског царства поделио на провинције, политички независне једне од друге:

• Јудае или Јудеа, је 132. преименована у Палестину. Овај регион обухвата данашње територије Израела, Јордана и Палестине
• Феникија, која данас обухвата територије Либана
• Коеле Сирија (или 'шупља' Сирија)
• Месопотамија

Положај

Сирија се налази у подручју познатом као левант. Положај државе је између 32° и 38° северне географске дужине и 35° и 44° источне географске ширине. Државе са којима се Сирија граничи су: Турска, Израел, Ирак, Јордан и Либан. Површина државе износи 185.180 km².

Геологија и рељеф

 

Сирија је углавном веома сува земља, мада на северозападу државе се могу видети зелене површине. Североисток земље — Ал Џазира и југ земље — Хавран, су важни пољопривредни региони. Еуфрат, најважнија река у Сирији, има ток на истоку земље. Овај део земље се сматра једном од петнаест региона који представљају колевку цивилизације.

У велике градове спадају главни град, Дамаск, на југозападу, Алеп на северу, и Хомс. Најзначајнија лука на Медитерану је Латакија.

Воде

Флора и фауна

Клима

Клима у Сирији је сува, и зиме су веома благе. Услед надморске висине, неки делови земље имају снег током зимских месеци.

 

Сирија је била средиште једне од најстаријих цивилизација на свету, што потврђује велики број археолошких ископина. 1975. године започета су археолошка истраживања око града Ебла на североистоку Сирије. Око ископина Ебле протезало се величанствено семитско краљевство, које се од 2400. до 2500. п. н. е. пружало од Црвеног мора на север према Турској, а ка истоку до Месопотамије. Научници верују да је језик којим се говорило у Ебли најстарији из групе семитских језика. Од велике археолошке важности су и градови Мари, Угарит и Дура Еуропос.

Сирију су окупирали бројни народи, Хананци, Јевреји, Арамејци, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Јермени, Римљани, Византинци, Арапи, док су један део освојили Крсташи. Сирија је, као и остатак региона, била под вишевековном влашћу Османског царства. Данашња Сирија је такође била један од центара оснивања хришћанства - Свети Павле се преобратио у хришћанина на путу у Дамаск и основао прву хришћанску цркву у Антиохији, у античкој Сирији (данашња Турска).

Француска окупација

Османска власт над Сиријом се завршила када су Арапи, пред сам крај Првог светског рата, 1918. године, ушли у Дамаск. Независно арапско краљевство Сирије је основано на челу са краљем Фејсалом I из династије Хашемит, који је касније постао краљ Ирака. Његова владавина је окончана јула 1920. године, кад су у Сирију ушле француске снаге и успоставиле своју власт. Након битке код Мејсалуна 23. јула, између сиријске армије под вођством Јусуф ел Азмеха и француских снага, француске снаге су дошле до Дамаска и краљ Фејсал је збачен са власти. Раздобље француске владавине је обележено наглим порастом национализма и суровим угњетавањем, али је истовремено спроведена и модернизација инфраструктуре.

Након одласка Француске, 1940. године, Сирија је пала у руке вишијевске владе, све док је јула 1941. године, нису заузеле Уједињено Краљевство и снаге Слободне Француске. Стални притисак Британаца и сиријских националистичких група приморао је Французе да априла 1946. године напусте Сирију, остављајући земљу у рукама претходно образоване републиканске владе.

Независност до 1970.

 

Сирија је своју прву независност од Француске стекла септембра 1936. године. Хашим ел Атаси је био први изабрани председник Сирије после усвајања новог устава, састављеног по угледу на француски. Међутим Француска је одбила да призна независност Сирије и да ратификује договор о независности, и наставила с војним присуством у Сирији све до 1946. године. Иако је друга декларација независности 17. априла 1946. године била пропраћена брзим економским развојем, политичка сцена Сирије је била крајње нестабилна све до 1960-их година. Низ сукоба и борби за власт, започет 1949. године, уздрмао је цивилну власт и довео до војног сукоба у којем је на власт ступио командир Адиб Шишакли, 1951. године. Након следећег сукоба и борбе за превласт, Шишакли је 1954. године свргнут с власти, а политички маневри и борбе су се наставили. Сиријска политичка нестабилност у годинама након сукоба 1954. године, паралелна власт неколико самопроглашених влада, као и криза 1956. године око Суецког канала, довели су до тога да је египатски лидер Гамал Абдел Насер затражио и добио дозволу за уједињење Египта и Сирије. Две државе су се 1. фебруара 1958. године спојиле и образовале Уједињену Арапску Републику, а све дотадашње партије у Сирији су престале с радом.

1970—2005.

Период консолидације

Октобарски рат

Године 1973, избио је сукоб назван Октобарски рат, у којем је Сирија, у покушају да заузме регион и збаци израелску власт, напала подручје Голанске висоравни. Упркос почетним успесима, на крају рата је Израел био надмоћнији у војном погледу. Након неколико дипломатских преговора, у којима је улогу посредника имао Хенри Кисинџер, Сирија је добила територијално мали део Голанске висоравни, што је тадашња влада Сирије у унутрашњости земље употребила као доказ да је рат био победоносан. Од 1974. године, на сиријско-израелском фронту је владало примирје, с повременим инцидентима.

Сирија и Либан

 

Почетком 1976. године, у суседном Либану је избио грађански рат у ком су велике губитке претрпели припадници хришћана Маронита. Сирија је послала 40.000 војника у Либан, како би помогли хришћанима, али се ускоро и сама умешала у Либански грађански рат.

Уласком Сирије у сукоб, почиње и тридесетогодишње сиријско присуство у Либану. Наредних петнаест година грађанског рата, Сирија се борила за контролу над Либаном и покушавала да подрије Израел на југу Либана користећи разне паравојне снаге. Након завршетка рата 1990. године, многи су присуство Сирије у Либану доживели као окупацију ^{[тражи се извор]}. Сиријске трупе су остале присутне у Либану све до 2005. године, а Сирија је за то време силом утицала на либанску политику, што је многима веома сметало. После атентата на бившег премијера Рафика Харирија, за који је окривљена Сирија, извршен је притисак на Сирију да повуче своје снаге из Либана. Дана 26. априла 2005, главнина сиријских снага се повукла из те земље, али је оставила тамо доста оперативаца своје обавештајне службе, што је изазвало нови гнев међународне јавности.

Сматра се да је после завршетка рата у Либану око милион Сиријаца дошло у Либан у потрази за послом. Сиријски радници су налазили запослење лакше од Палестинаца и самих Либанаца, будући да су радили за мање плате. Неки су тврдили да је то што сиријска влада подстиче своје грађане да у потрази за послом прелазе у малу суседну земљу под војном управом, заправо само још један покушај Сирије да колонизује Либан. Године 1994, након притисака из Дамаска, либанска влада је одобрила издавање око 200.000 либанских пасоша сиријским грађанима који су тада живели у Либану.

Грађански рат

Грађански рат у Сирији познат и као Побуна у Сирији је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији. Почео је 15. марта 2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника Сирије Башара ел Асада, под утицајем Арапског пролећа. Демонстранти су тражили крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада. Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат.

У пролеће 2011. сиријска влада користи Војску Сирије у гушењу протеста и демонстрација. Неколико градова је опседнуто, а у неким градовима је сиријска војска користила и ватрено оружје те пуцала на демонстранте. Ово је довело до револта у самим оружаним снагама, па је један број припадника војске дезертирао и прикључио се демонстрантима а касније су формирали Слободну армију Сирије. Сиријска власт је ове оружане формације оцењивала као терористичке те је дошло до оружаног сукоба побуњеника и регуларне војске.

По различитим изворима до 23.000 људи је погинуло, укључујући у тај број око 19.000 бораца са обе стране и око 1.800 демонстраната. Око 1,5 милиона Сиријаца је напустило своје домове. Десетине хиљада избеглица је избегло у Ирачки Курдистан, Јордан, Либан и Турску. Десетине хиљада људи су ухапшене а постоје и подаци о тортури у затворима.

И једна и друга страна у конфликту су оптужене да су чиниле ратне злочине, зверства и тортуру над заробљеницима као и коришћење цивила као живи штит.

Арапска лига, САД, Европска унија и друге земље су оптуживали сиријски режим због бруталног обрачуна са демонстрантима. Покушај да се кроз Савет Безбедности, као на примеру Либије, уведе зона забрањеног лета и изврши војна интервенција блокирале су Кина и Русија у страху од додатне ескалације насиља и једностраних решења. Арапска лига је у новембру 2011. искључила Сирију из те организације. Касније су Уједињене нације послале специјалног изасланика Кофија Анана, и посматрачку мисију ради мирног решења и смиривања насиља.

Црвени Крст је 15. јула 2012. прогласио сукоб у Сирији унутрашњим оружаним конфликтом, односно грађанским ратом, што је значило пуну примену међународног хуманитарног права под Женевском конвенцијом.

 

Сирија је парламентарна република. Критичари Сирије, међутим, сматрају да је Сирија ауторитарни режим који само на површини приказује демократски систем. Иако де факто грађани Сирије бирају гласањем председника и чланове парламента, они немају право да промене своју власт. Покојни председник Хафиз ел Асад је пет узастопних пута на референдуму био непоражен. Његов син, Башар ел Асад, је такође изабран на референдуму на којем није ни имао противника јула 2000. године.

Административна подела

Сирија је административно подељена на 14 покрајина (арап. محافظة - мухафаза):

Влада

Од природних богатстава Сирија располаже нафтом, природним гасом, фосфоритима и хидроенергијом. Што се тиче индустрије најразвијенија је прехрамбена индустрија. Од пољопривредних култура се гаје памук и житарице, развијено је сточарство пре свега овце, говеда и камиле.

 

У Сирији живи око 18 милиона становника. У етничком погледу око 90% чине Арапи, 7% Курди, 2% Јермени. Ислам је религија 88% становништва (око 70% су сунити, 15% алавити, 2% исмаилити). Око 9% су хришћани (православци, сиријски католици, несторијанци, маронити). У градовима живи око 55% популације. Највећи градови су Алеп са 1,9 милиона и престоница Дамаск са 1,7 милиона становника.

Највећи градови

п р у Извор: 2004 official census
	№	Град	Мухафаза	Популација
Алеп   Дамаск	1.	Алеп	Алеп	2.132.100	Хомс   Латакија
	2.	Дамаск	Дамаск	1.711.000
	3.	Хомс	Хомс	652.609
	4.	Латакија	Латакија	383.786
	5.	Хама	Хама	312.994
	6.	Рака	Рака	220.488
	7.	Дајр ез Заур	Дајр ез Заур	211.857
	8.	Хасака	Хасака	188.160
	9.	Камишли	Хасака	184.231
	10.	Сајида Зајнаб	Дамаск	136.427

Празници

Фестивали и сајмови